Иако су се битка на Кајмакчалану и битка на Кошарама догодиле у размаку од више од осам деценија и разликовале по много чему, по јунаштву њених учесника који су не жалећи своје животе бранили сваки педаљ отаџбине, а чије сени и данас стражаре по врлетима планине Ниџе и гудурама Проклетија, ове двије битке су уписане у генетски код сваког Србина.

Знамење браниоца Кошара, на највиши врх планине Ниџе изнијела је репортер Спутњика у Видовданском маршу на Кајмакчалан, који је у част наших славних предака организовало Удружење “Кајмакчалан 1916.” и туризмолог Биљана Марчета, која се годинама труди да пронађе, и од заборава отргне спомен-обиљжја и гробове наших славних предака расутих по грчким селима у подножју див планине.

Васкрсла српска војска

Прије 109. година, у љето 1916, највиши врх планине Ниџе са својом висином од 2.525. метара представљао је стратегијски и тактички важан дио Солунског фронта, без чијег освајања се није могло даље напредовати, нити отворити пролаз према Битољу и тадашњој Јужној Србији. За српског војника, Кајмакчалан је имао и велики морални значај - на самом његовом врху протезала се граница између Грчке и окупиране Србије.

Истрошен у два балканска рата, овјенчан славним побједама на Церу и Колубари, опкољен са три стране и натјеран да повлачећи се кроз албанске гудуре напусти отаџбину, српски је војник живио за дан када ће се родној груди вратити. Повратак у отаџбину био је Србину звијезда водиља, док се након албанске голготе на острву наде - Крфу опорављао, јачао и прикупљао снагу за нове побједе.

За Србе, освојити Кајмакчалан значило је отворити капију слободе, а за Бугаре линија одбране која се није смјела пробити. Његовим падом угрозио би се читав систем бугарске одбране. Утврђени на самом његовом врху са три реда ровова, између којих су се налазила крстила са бодљикавом жицом, бугарски војници су овај положај сматрали неосвојим, те су га из тог разлога назвали –“Борисов град”. За његову одбрану одређена је 3. бугарска дивизија.

Када су положаје на врху планине Ниџе прозвали неосвојивим, бугарски стратези нису знали да за противника имају васкрслог српског војника, већ су вјеровали да је повлачењем преко албанских гудура српска војска уништена. Остало је забиљежено да су бугарски војници, видјевши српске ратнике како јуришају, бацали оружје и бјежали вичући како “иду мртви”.

Ратни пакао у облацима Кајмакчалана

Само неколико мјесеци било је потребно српској војсци да се након албанске голготе опорави и реорганизује. Крајем априла 1916. године, отпочело је њено пребацивање са Крфа на полуострво Халкидики у близини Солуна гдје је око 129.000 српских војника требало да прими артиљерију, стоку и другу опрему, а потом да посједне централни дио фронта од Вардара до Лерина.

Српска војска још није стигла да се распореди на додјељене положаје, а отпочела је изненадна бугарска офанзива из правца Битоља према Островском језеру, Лерину и Водену са циљем протјеривања савезничких снага из Солуна, и уништења тог дијела фронта. Главни напад Бугара уз подршку Њемачке далекометне артиљерије је био у правцу Острвског језера јер се ту налазила жељезничка пруга према Солуну, иначе важна лука за снабдијевање савезничких армија. Послије вишедневнх борби и претрпљених великих губитака бугарска војска морала је да се заустави, а борбе које су се водиле од 14. до 17. септембра 1916. године ће остати упамћене као Горничевска битка.

После тешке и крваве битке код Горничева, огроман планински вијенац Ниџе планине и њен највиши врх Кајмакчалан, представљао је сљедећи циљ, тврђаву које се морала освојити. Капију, која се морала отворити. Да отворе “капију слободе” одређене су Дринска и дијелови Дунавске дивизије из 3. Армије.

Васкрсла српска војска, јунаци са Цера, Колубаре преживјели са острва Видо, опорављени војници из Бизерте јуришали су на добро утврђене бугарске ровове, голим рукама кидали жичане препреке освајајући метар по метар див планине. Крваве борбе са обостраним губицима трајале су данима. Ровови су освајани, губљени, па изнова освајани, вођене су огорчене борбе прса у прса, гинули су официри, војници, животиње, док је тешка артиљерија обје стране мењала рељеф Кајмакчалана и околних висова.

“Стотину топова, пољских и брдских, далекометних, тешких хаубица и сва рововска оруђа тресу експлозијама планину над нама. Чини нам се да стене Борисовог града горе. Над котом 2525 мешају се облаци-црвени, жути, бели, црни. Као да стотину кратера баца лаву...У густим белим облацима јасно се виде људска тела, цела или у комадима, како лете у вис, избачена нашим тешким рововским бомбама” записао је ађутант 1. батаљона 17. пука потпоручник Станислав Краков, описујући пакао у облацима Кајмакчалана.

Усљед тешких борби, дијелови Дринске дивизије били су готово десетковани, те је српска команда 26. септембра на овај дио фронта довела посљедње резерве: дијелове седмог пука и Добровољачки одред војводе Вука.

Одлучујући удар пјешадије, којој је претходила артиљерија, услиједио је 30. септембра. Нешто послије поднева, врх див планине је освојен, а српска Врховна команда је могла да изда проглас

“Јунаци, заузели сте орлово гнездо, силну тврђаву и сву наду непријатељеву, заузели сте Кајмакчалан. Врата за нашу милу Србију, отворили сте”.

Цијена побједе у бици на Кајмакчалану била је огромна. Српски губици износили су 4.643 војника и официра. Само Дринска дивизија имала је преко 1.000 мртвих и 2.500 рањених. Бугарски губици били су још већи. Цио плато Кајмакчалана био је густо прекривен лешевима окупаторских војника.

Спомен-капела у част див јунака

Убрзо након освајања Кајмакчалана, врховни командант српске војске регент Александар Карађорђевић, наредио је да се на највишем врху планине подигне спомен-капела и у њу сахране кости свих српских ратника. Капела, коју је пројектовао и изградио инжењеријски пуковник Радисав Станојловић завршена за мање од двије године.

На двогодишњицу заузећа Кајмакчалана 30. септембра 1918, док су српске трупе послије пробоја Солунског фронта побједоносно ослобађале Србију, спомен-капела је свечано освећена.

У капелу је послије смрти великог пријатеља Срба доктора Арчибалда Рајса 1929. смјештена урна са његовим срцем, чиме је испуњено завјештање овог Швајцарца да дио његовог тијела заувек почива поред његових ратних другова погинулих на Кајмакчалану.

Данас, гранични камен наше земље није више на коти 2525, а до спомен-капеле на врху Кајмакчалана Срби ријетко долазе. А она, горда и поносна, небу под облацима попут ореола неког свеца сија на врху планине, док вјетар преко камена и остатака некадашњих ровова, низ падине котрља стихове Алексе Шантића испјеване 1920. године у част див јунака са Кајмакчалана

Путниче стани. Овде леже они!

Гомила ових прах краљева крију.

Са капом у руци њима се поклони.

И редом тако ижљуби их свију

Пише: Лола Ђорђевић