Вељко Раденовић /1955-2012/, потпуковник Полиције Србије, командант Посебних јединица полиције у Призрену током рата на Косову и Метохији, умро је 29. септембра 2012. године.

У народу је постао познат као „ђенерал”, иако је имао само чин потпуковника.

Рођен је 17. маја 1955. у селу Брежаник код Пећи. Његова породица води поријекло из црногорског села Метех код Плава, а у Метохију се доселила послије Другог свјетског рата.

Милицијску школу је завршио у Сремској Каменици, а до 1992. био је начелник полицијске станице у селу Средска код Призрена. 

Од фебруара 1992. био је командант Специјалне јединице МУП-а СР Југославије, а учествовао је у рату у Босни и Херцеговини на рејону Вишеград-Фоча-Горажде.

Почетком септембра 1995. пребачен је у Славонију и Барању на граници са Хрватском, гдје је остао до потписивања Дејтонског мировног споразума.

Прославио се као командант српских јединица које су од 17. до 20. јула 1998. учествовале у борбама за ослобађање Ораховца, који је заузео ОВК-а. Албанци су неколико дана држали Ораховчане као таоце, а Раденовићевим напорима град је ослобођен.

Колеге и цивили су Раденовића цијенили као команданта јединице и као човјека, а остао је запамћен и по борбеном покличу - "За мном, браћо!".

Раденовић је двадесет година патио од шећерне болести, а у борбе је увијек са собом носио залихе инсулина и чоколаде.

Преминуо је 29. септембра 2012. године у Крушевцу, а сахрањен је на Новом гробљу у том граду, без икаквих државних почасти.

Постхумно је, на Сретење 2022. године, одликован Орденом за заслуге за одбрану и безбедност Србије првог степена.

Музичар Гаврило Кујунџић из Ораховца посветио му је пјесму "Ђенерале, ђенерале".

Споменик Раденовићу откривен је 24. марта 2022. у Крушевцy.