Ријечи су игле којима се причвршћују мисли. Овом својом мишљу водио се славни писац Виктор Иго, стварајући дјела која су богатство француске и свјетске књижевности.
Иго, најзначајнији представник романтизма у Француској, у отаџбини је познат као један од најзначајнијих пјесника, а у другим земљама су популарнији његови романи “Јадници” и “Звонар Богородичне цркве у Паризу”.
Рођен 26. фебруара 1802. године у Безансону у Француској умро је на данашњи дан 1885. у Паризу. Књижевник, који је писао и драме, био је активан у политичком животу Париза.
Сматра се водећом фигуром у историји француске литературе и политике, није само допринио романтичком покрету у Француској, него је стекао и међународну славу због залагања за Трећу републику и демократију у земљи. Био је трећи син Жозефа Леополда Сигисберта Игоа и Софи Требуше. Током његовог дјетињства Француска је пролазила кроз многе политичке промјене, међу којима је најзначајнија уздизање Првог француског царства и Наполеонова диктатура. Његов отац је био високоодликовани официр у Наполеоновој војсци и често је путовао. Мајка је била католкиња и присталица монархије.
Иго је студирао право од 1815. до 1818. године, али никада није био заинтересован да отпочне правну каријеру. Још као дјечак показао је интересовање за писање поезије. Када му је било 15 година побиједио је на конкурсу у поезији. Брзо се проширио глас о његовом таленту и 1822. године примљен је за члана Академије у Тулузу и почиње да зарађује од својих дјела.
Још као петнаестогодишњак заљубљује се у своју пријатељицу Адел Фуше. Његова мајка је била против те везе и због тога се он жени тек након мајчине смрти 1822. године.
Свој први роман “Хан Исланђанин” објавио је 1823. године, а други “Буг-Жаргал” 1826. године. У периоду између 1829. и 1840. године објавио је пет пјесничких збирки и брзо је стекао славу једног од најбољих лирских пјесника свих времена.
Године 1824. постао је члан књижевног круга романтичара. Ова група је настојала да уздигне романтизам као покрет и да разбије начела класицизма. У својим пјесмама Иго јасно ставља до знања да одбија класицизам и његове вриједности. Своје виђење романтизма предочио је у предговору драме “Кромвел”, која никада није изведена.
Године 1829. написао је дјело “Посљедњи дани човјека који је осуђен на смрт”, које је имало изузетно велик утицај на књижевнике као што су Албер Ками, Чарлс Дикенс и Фјодор Достојевски. Роман “Звонар Богородичне цркве у Паризу”, који је објављен 1831. године, доживио је невјероватан успјех. Ово дјело је још тада преведено на готово све европске језике. Радња романа смјештена је у средњи вијек и представља оштру критику друштва које понижава и избјегава Квазимода.
Требало му је чак седамнаест година да би написао “Јаднике”, његово најчувеније дјело, које је објављено 1862. године. Успјех овог романа који се бави политичким и друштвеним питањима донио му је богатство и славу.
Ријеч је о роману који је више пута адаптиран за филм и позориште. Филм “„Јадници” снимљен је 2012. у режији Тома Хупера, који је у филму окупио глумце Хјуа Џекмена, Расела Кроуа, Ен Хатавеј, Аманду Сајфрид, Хелену Бонам Картер, Сашу Барона Коена... Ово остварење је освојило многобројне награде, међу којима је и “Златни глобус” за најбољи играни филм.
Игоов посљедњи роман “Деведесет трећа”, објављен 1874, бави се владавином терора за вријеме Француске револуције. Постао је члан Француске академије 1841. и након тога се укључује у политички живот. Краљ Луј-Филип поставио га је на високу позицију и тада је он почео да се бори против смртне казне, социјалне неправде и залагао се за слободу штампе. Касније је изабран у законодавну и уставотворну скупштину.
Посљедњих година живота Иго је патио због смрти својих најближих, а преминуо је у 83. години живота. Његова смрт је пропраћена јавном жалошћу. Више од два милиона људи је марширало у његовој погребној поворци.
Драме
Убијеђен да романтизам мора да се докаже у позоришту, Виктор Иго је писао позоришне драме са којима се није тако брзо прославио. Драма “Ами Робсар” из 1828. изведена је само једном. Прва драма коју је лично продуцирао је “Марион Делорме”, у којој критикује монархију па је због тога била цензурисана и забрањена.
Сљедећа драма “Ернани” доживјела је велики успјех осликавајући тадашњи друштвени и политички живот у Француској. Године 1832. написао је још једну драму под именом “Краљ се забавља”, која је одмах након првог извођења била забрањена због исмијавања француског племства. Остале успјешне драме су биле “Лукреција Борџија”, “Марија Тјудор”, “Ангело”…
