Војислав Илић значајан је пјесник српске књижевности, један од зачетника реализма у српској поезији који је спремно раскрстио с дотадашњим романтизмом. Војислав Илић син је пјесника Јована Илића, рођен 1862. године у Београду.

Још од дјетињства био је јако болешљив. Није волио школу нити је марио за учење, па је већ у трећем разреду гимназије напустио школовање и то због слабог успјеха у школи.

Ипак, већ је тада почео да се занима за књижевност и политику, па је сам одлучио да одлази на предавања у Великој школи. Почео је и да активно учествује у политици, као и остала студентска омладина, иако он није званично био студент, нити је полагао испите.

Ипак, на тај начин је стицао какво-такво образовање.

Будући да му је отац био важан пјесник и књижевник, њихов дом био је окупљалиште многих књижевника и важних људи из културно-умјетничког друштва. То је такође био важан дио образовања Војислава Илића.

На таквим дружењима упознао је Ђуру Јакшића, те оженио једну од његових кћерки.

Војислав Илић је 1885. године добровољно отишао у рат. Након тога радио је разне послове, мијењао намјештења и зато често живио у оскудици. Радио је као коректор у Државној Штампарији, био је учитељ у школи, писар у министарству и вицеконзул у Приштини.

Уз то, живио је и боемским животом, па је много времена проводио у кафанама, што битно утицало на његово крхко здравље. Његова политичка убјеђења довела су га до прогонства, што је до краја схрвало његово здравље, због чега је веома млад и умро.

Због ране смрти, Илић није имао дуг стваралачки вијек. У само петнаест година писања, успио је да објави три збирке пјесама. Многе пјесме нису му ни завршиле у збиркама, већ су биле објављиване у разним часописима или заостале у необјављеним рукописима.

Покушавао је да пише и прозу, али у том изричају никада није било толико успјешан колико у поезији. Од прозе му је остало запамћено тек неколико дјела, међу којима је расправа по питању Шекспира и Бакона, један велики политички говор и неколико књижевних чланака.

Пјесничке збирке објављене су му 1887, 1889. и 1892. године, а неке најпознатије пјесме су му "Химна векова", "Бахус и Купидон", "Сиво, суморно небо", "Јутро на Хисару код Лесковца", "Клеон и његов ученик", "На Вардару" и друге.

Војислав Илић умро је у Београду, на данашњи дан, 21. јануара 1894. године у 33. години живота.