„Voleti nikad nije besmisleno“.

Na današnji dan, 30. novembra 1977. godine, preminuo je jedan od najznačajnijih i najvećih srpskih pisaca 20. vijeka, Miloš Crnjanski.

U svom radu postigao je brojne uspjehe. Od njegovih početaka kao novinara sa socijalno-političkim stavovima, postao je pjesnik i romantičar, koji je svojim radom stvorio prekretnicu u srpskoj književnoj istoriji. Uvršten je među sto najznačajnijih Srba.

Rođen je 26. oktobra 1893. godine u Čongradu u Mađarskoj, tadašnja Austougraska. Otac Toma je bio niži činovnik koji je zastupao srpsku manjinsku politiku, zbog  čega je  prognan iz Banata u Čorngrad. Majka mu se zvala Marija Vujić, porijeklom iz Pančeva.

Osnovnu školu je završio u Temišvaru, a 1913. godine u Beču upisuje studije medicine, koje nije završio. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu je diplomirao 1922. godine, a školovanje je nastavio u Beču i Parizu. 

Na početku Prvog svjetskog rata, Crnjanskog je snašla odmazda austrijskih vlasti zbog atentata Gavrila Principa u Sarajevu, zbog čega je nasilno mobilisan u vosjku i poslan na galicijski front da se bori protiv Rusa. Na samom početku ratnih ofanziva Crnjanski je ranjen.

Trideset miliona nevinih mladih žrtava pronašlo je svoje mjesto u anti-ratnim stihovima ovog mladog nesrećnog vojnika, ideje koje je donio iz rata u Zagreb, a onda u Beograd, gdje je ostao najduže vremena.

Crnjanski se, zajedno sa svojom generacijom, vratio u svoju uništenu domovinu, sa osjećajem umora i boli. Kao pjesnik iskreno je pisao o svojim izgubljenim iluzijama. Sa stihova ratnih motiva, Crnjanski se vratio razmišljanjima o građanskoj etici. U to je vrijeme smatrao članom progresivnih društvenih snaga i raspravljao o socijalizmu, ali njegova pobuna iz tih dana bila je samo moćna reakcija na strahote iz ratova, u kome je bio progonjen osjećajem tuge, zamišljenosti i samoće.

Književni rad Miloša Crnjanskog iz tog perioda značajan je doprinos nastojanju njegove generacije da pronađe novi jezik i izraz za nove teme i pojmove. S potpuno novim stihom i puno emocionalne gorčine, on je izrazio svoje neslaganje, u one dane govorio je o uzaludnosti rata, negirao mitove kosovske bitke i sarkastično predstavljao zablude čovječanstva.

Poezija i proza Crnjanskog bila je snažna tokom poslijeratnih godina, sve dok je u njemu živjela ratna pobuna. Ali s vremenom su se ti osjećaji smanjivali, a Crnjanski se postupno približavao idealima srpske buržoazije, bojeći se približavajuće proleterske revolucije.

Crnjanski nije imao naviku da detaljno opisuje bitke iz dva razloga. Kao prvo, svi koji su vidjeli ili učestvovali u krvavim okršajima pokazuju izvjesnu uzdržanost kada treba o njima da pričaju. A kao drugo, poznata je činjenica da bivši ratnici ne žele o njima da slušaju. Ono što je Crnjanskom pomoglo da očuva razum i podnese bol jeste priroda zemljišta na kojem su njegovi ratni drugovi poginuli. Naime, taj dio Galicije podsjećao ga je na Srbiju, sa svojim brdima i njihovim šumama i s toplom jeseni.

Iz tog razloga je Crnjanski stvorio novi pravac avangardne književnosti, poznat kao sumatraizam. Ovaj pravac je zasnovan na zamisli o kosmičkoj harmoniji. Sve na svijetu je povezano, a slučajnosti ne postoje.

Manifest sumatraizma predstavlja njegova pjesma Sumatra.

Kad je počeo Drugi svjetski rat, bio je u Rimu. Odatle je otišao u London 1941. godine, gdje je živio kao emigrant i nije se vratio u Beograd do 1965. godine.

Kada se vratio u Jugoslaviju, 1965. godine. 

U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osjećanja povratnika sa duge životne odiseje:

Umro je u Beogradu u 85. godini. Sahranjen je u Aleji zaslužnih velikana na Novom groblju u Beogradu. Po njegovom testamentu Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.

Najpoznatija djela ovog velikog pisca su i: Lament nad Beogradom, Ljubav u Toskani, Knjiga o Njemačkoj, Dnevnik o Čarnojeviću, Seobe, Druga keiga Seoba, Roman o Londonu, Lirika Itake, Maska, Stražilovo.

Osim što je uveo novi duh u srpsku književnost, Crnjanski je takođe bio poznat kao veliki ljubitelj sporta. Bio je jedini književnik u grupi intelektualaca-sportista koji su osnovali časopis Sportista 1924. godine. Bavio se fudbalom, veslanjem, jedrenjem, boksom, mačevanjem i skijanjem. Međutim, fudbal je bio njegova najveća sportska ljubav, a bio je vatreni navijač Crvene zvezde. Ovaj poznati avangardni pisac je bio kapiten pančevačkog Banata, gdje je ostao upamćen po golovima, elegantnim, inteligentnim i efektnim potezima, ali i po žustrom ponašanju prema sudijama.

Vodio je i miran porodični život, oženivši se 1921. godine Vidom Ružić, obrazovanom Beograđankom, ćerkom dvorskog savjetnika.

Preminuo je 30. novembra 1977. godine u Beogradu, a sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema njegovoj želji iz testamenta, Narodna biblioteka Srbije je primila sve njegove knjige. Na Kalemegdanu je 25. oktobra 1993. godine, 100 godina od rođenja Miloša Crnjanskog, podignuta njegova bista koja je djelo vajarke Drinke Radovanović.

Prije par sedmica, Opštine Nikšić je u čast ovog velikog pisca, jednu ulicu nazvala po Crnjanskom.

Stražilovo

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

I ovde, proletnje veče
za mene je hladno,
kao da, dolinom, tajno, Dunav teče
A, gde oblaci silaze Arnu na dno
i trepte, uvis, zelenila tvrda,
vidim most što vodi, nad vidikom,
u tešku tamu Fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,
što u reci, rascvetan kao krin, blista,
znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružno
i vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,
verno i tužno,
senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,
u nebesa čista.

I, tako, već slutim
da ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.
I, tako, već živim,
zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,
a da sam to hteo, u onoj gori,
poznao groždje, noć, i terevenku,
i potok, sto sad, mesto nas, zubori.

I, tako bez tuge,
oči su mi mutne od neke bolje, duge.
I, tako, bez bludi,
na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,
rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,
ali, iza gora, zavičaj već slutim,
gde ću smeh, pod jablanovima samim,
da sahranim.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i laka.

Znam da mi u kosu,
po zori rumenotamnoj,
tudja, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.
A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,
dve zaspale, bolne, dojke ne daju
da se glasnim krikom baci po trešnjama,
sto mi ostadoše u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,
kao pre, reku što se sliva,
da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,
i zažarene šume da potpirim,
sad, plavim i gustim,
snegom i ledom, smešeći se, mirnim
sve što se zbiva.

I, tako, bez veza,
steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.
I, tako, bez doma,
ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rodjenja, znao ni jednu tugu,
tudjom je rukom, sve to, po meni razasuto.
Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,
i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola,
vraticu se, bolan, voćkama naših polja.
I, tako, bez mira,
patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,
što na brda zidam, iz voda i oblaka,
i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,
da me ljubav slabi, do slabosti zraka,
providna i jaka.

Lutam, još vitak, po mostovima tudjim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud podjoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

I ovde, rumen krina,
sa devojačkog rebra,
ja, zorom, umorno brišem, bez milina.
A kad utopim čun Mesečev, od srebra,
u novo more jutra i trave,
sednem na oblak, pa gledam svetlost,
što se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog života, davno živim,
bure i senke groznih vinograda.
Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,
bolesnu neku mladost, bez prestanka;
tek rodjenjem došlu,
sa rasutim lišćem, sto, sa grobom Branka,
na moj život pada.

I, tako, bez groba,
veselost je neka, u meni, rugoba.
I, tako bez tela,
duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znao
da, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje
dajem.
I grudi svoje, u groždju, krikom, raskidao,
nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,
na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.
I, tako bez stanka,
teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tudjim,
na mirisne reke priležem, pa ćutim,
ali, pod vodama, zavičaj već vidim,
otkud podjoh, posut lišćem žutim
i rasutim.

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.
Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davno, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,
što, prvi put, zaljulja
višnje i trešnje, poljupcem, kod nas
i poskoči, vidikom, sa ritova mulja.
Za društvo mu, što po vinskom mehu
svelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,
preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,
taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,
i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,
pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,
u izmoždene grudi,
jer se, u proleću, sve to opet zbiva,
svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči,
duh će moj sve tudje smrti da zaleči.
I, tako, bez traga,
rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer ljubav ce moja pomešati, tajno,
po svetu, sve potoke, i zore,
i, spustiti na život, vedro i beskrajno,
i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka,
smeh će moj padati, sa nebeskog luka.
I, tako, bez vrenja,
za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, još vitak, od reka, i nebesa.
Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,
ali, svisnuću, to i ovde slutim,
za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,
pod sremskim vinogradom.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem i ja, da duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

I ovde, reku jednu
vidim, pod svojim telom,
da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.
A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom,
i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,
vidim da je, u ranom umiranju,
moj, i tudja, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto moje sudbe, sa užasom novim,
susrećem davni život, bolan i prozračan.
A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnu
čim, uplašeno, spustim devojačko telo,
kroz maslinu mirnu,
vidim, daleko, opet, lišće svelo
i zavičaj oblačan.

I, tako, bez kretnje,
tudjinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.
I, tako, bez znaka,
dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku
i prevučem, nad providnim brdima, i rekom.
I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vuku
sa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.

I, tako, bez tame,
duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.
I, tako, bez imena,
istom žaloscu milujem brda nevidjena.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,
prekrstim ruke, nad oblacima belim,
ali, polako, sad već jasno slutim
da umirem, i ja, sa duhom potamnelim,
teškim, neveselim.

Lutam, još,vitak, sa šapatom starasnim
i otresam clanke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim;
tišina ce stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,
ni jedne voćke nema,
nebesne one boje, gorke i beskrajne.
A kad razgrnem doline, rukama obema,
i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,
na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,
vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrezja i reka,
susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.
A, nad trešnjama i mladim višnjama,
tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,
u život pred nama,
gde se strast, polako, u umiranju smiri,
i čula upokoje.

I tako, bez reda,
mladost uvijam mirom, snegova i leda.
I tako, bez puta,
moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je bilo
i priklonim glavu na ono što me čeka;
na ceo jedan kraj sa kog se vino slilo
i smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,
prelicu život naš, zorama Fruških gora,
I, tako, bez pića,
igracu, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strašnim
i otresam članke, smehom prelivene,
ali, polako, tragom svojim, slutim,
tišina će stići, kad sve ovo svene,
i mene, i mene.

Video: Književnost uživo