Многи и сад мисле да је за све крив Рефик (Ахметовић)!

Највећи поборници те теорије распада су они који се још увијек сјећају „добрих“ осамдесетих година прошлог вијека кад си могао мирно заспати и преноћити на клупи сваког парка од Марибора до Дубровника, од Новог Сада до Ријеке, са новчаником у задњем џепу. Ти „југоносталгичари“ и сад  тврде да су ондашњи „народни милицајци“ морали по систематизацији  имати сто кила и два метра висине,  а свако ко се тада бојао власти, или бар из страхопоштовања, прешао би на другу страну улице кад шетају двојица таквих грдосија тротоаром.

Пефко није ништа крив!

Није ништа крив ни „нападач“ Звонимир Бобан нити Аркан, који је био на трибинама као вођа навијача! Ни аркановица... све су то само посљедице.

И прије него што је Геншер порушио Берлински зид, направио поново Велику Њемачку и „неко“ почео растурати Југославију, увезени су нам хулигани из највеће колонијалне силе, Велике Британије.

Када би они (хулигани) долазили на утакмице, још са аеродрома или са воза, морао се формирати полицијски кордон „за дочек и испраћај“ из наших тада још увијек мирних улица у близини великих стадиона. 

Дотад смо ишли сви заједно на дербије на Кошево и Грбавицу или возом на Маракану и на  ЈНА, а губитници би по повратку углавном користили фразе: „Пустили смо вам“, „Ма судија вам намјестио“, „Нама не треба“. Једино што су тада навијачи изгубљених екипа плаћали  пиће, а ни то није било дио мржње, него култ задовољства, изговор за тему и разговор уз велику сарајевску или никшићку  пиву.

Памтимо ипак ондашње повике, прапочетке садашњег навијачког зла : „Крепо Жељо!“ или „Судија појео лопту“ или „Судија, да бог да  ти жена родила црнца“ па и „Цигани, Цигани!“

Тек касније, послије Рефикове срамоте, дошле су до потпуног изражаја: „хорде зла“, „манијаци,“ „гробари“, „делије“ (турски коњаници),или профашистички „плави дечки“.

Нажалост, нисмо увезли ништа добро са Запада (нпр. праву демократију, слободу другачијег мишљења, добре плате, управљање отпадом) него прво музички „тешки рок“,  „хашишаре“ и „ноћи вјештица“, па туђе зеленашке банке, сумњиве невладине организације, ријалитије уживо, преко бакљи, ватри, оружја, уранијума, до данашње мржње.

„Србе на врбе!“ „Нож, жица, Сребреница!“

Нема више оних веселих навијача, пружене руке бољем, аплауза сјајном противнику.

Само побједа и то по сваку цијену, императив „погинути на терену“, „усташе, усташе!“, „Убиј Србина“ „Идемо на Косово!“ „Скачи! Скачи!“  „Уби Турчина!“

Играчима су обукли прслуке да им мјере колико су километара претчали, уче их да праве „добар фаул“ и како да противнику лактом разбију аркаду, а не како да центрирају као некад Џаја и Завишић, да је ролају као Ивица Осим, да буду позитивне пословође као Владица Ковачевић, да имају то све као Сафет Сушић.

Само најстарији ће се сјећати оних доживљених радио-преноса када је чувени Радивоје Марковић сковао оно фудбалско прелијепо поређење: „Тамо је у скоку букет играча“ или метафору „У казненом простору је право Косово“ симпатичног Мирка Камењашевића. Да не помињемо изузетног доајена спортског новинарства Марка Марковића, симбола лијепе, динамичне спортске приче...

Тек касније дошли су лапсуси контроверзног Милојка Пантића и данашњих новинара који се наоружају подацима са инернета и препричавају Маркове конаке кад је шанса за гол.

„Навијачи су направили предивну бакљаду“ диви се новинар, а оно трибине горе и утакмица прекинута.

Неко од тих спортских новинара је на брзину узвикнуо и:

 „За мало поред гола!“ па,  се језички запиташ да ли је то онда лопта ушла у гол, ако је (или није) замало поред гола?“ Остало тако двосмислено, а да то сви и данас користе, сви хабају и још обавезно при преносу динамичне утакмице, спортски репортери читају и даље своје небитне податке без емоције, мртво и поспано.

Ипак, има наде за спортске репортере. Неколико данашњих новинара изузетно добро познају и сјајно преносе наше и свјетске кошаркашке утакмице и тениске мечеве. Капа им доле на свему спортском и лингвистичком јер спорт је нешто најљепше што је човјечанство измислило. Само спорт нуди младим људима како да великим радом постигну успјех, да их научи прво како се спортски губи, али ипак честита противнику. Тек на крају, само спорт показује како се поштено побјеђује и то да се не понизи противник.

Фудбал је много прљавија игра од кошарке и од тениса, поготово, али је ногомет најважнија споредна ствар свугдје на свијету. Зато су наши навијачи само посљедица лошег рада управа, ласкања популиситичких политичара и друштва које је увезло давно хаос и хулиганизам са Запада. Као да нико још не види да је, нпр. у Енглеској, која је колијевка фудбала, све то давна прошлост која је ефикасно ријешена законима, прецизним камерама, регулисаним власничким статусом клубова, тако да је сад право задовољство гледати и слушати како навијачи Ливерпула емотивно и сложно пјевају своју химну пред сваку утакмицу.

Има ли наде да се почну рјешавати спортски и друштвени узроци „арканизма“ преко нпр. случаја „Богданов“ „Татон“ или актуелне афере „Веље Невоље“? Да ли ће још дуго фудбалска мафија одлучивати ко ће играти у првој постави? Да ли ће и даље  навијачи шамарати играче на тренингу, убијати противничке навијаче или издајнике? Да ли ће се неко запитати откуд толико дроге на стадинима? Откуд толико насиља, прљаве политике, фашизма? Зашто се „сумњиви кандидати“ великих клубова још увијек боре по сваку цијену да сједну на мјесто првог човјека клуба, иако тај клуб има нпр. исказан губитак од тридесет милиона евра?

Да ли су то ипак су само посљедице друштвених односа, видјећемо кад почнемо сви заједно пјевати и скандирати својима и честитати бољима. Чисто и спортски!

Пише: Слобо Ковачевић

*Став аутора не одражава став редакције портала Катера.