Гробље Фламинио, на ободу Рима, највеће је у Италији. Формирано је 1946. године, а простире се на чак 140 хектара.

У његовом дијелу, који се по овом римском предграђу назива Прима порта, налази се меморијални комплекс који чува сјећање на погинуле партизанске борце и југословенске жртве фашизма страдале у централној Италији током Другог свјетског рата. Централно обиљежје на овом дијелу гробља дјело је вајара Љубомира Денковића и архитекте Сава Суботина, а откривено је 1978. године.

Прима порта, иако једно од три највећа меморијала посвећена српским и југословенским жртвама фашизма који су вјечни мир нашли на Апенинима, готово да је у Србији заборављено. Импозантан споменик чува посмртне остатке 61 партизанског борца, а посвећен је и свим невиним цивилним жртвама страдалим у фашистичким логорима Италије, на острвима Понца, Пијаноза и Елба, али и партизанима који су прешли Јадран и борили се против Мусолинијевог режима и војске.

Ово римско гробље, заједно са осталим меморијалима у Италији, као мјеста голготе наших сународника у ратном вихору од 1941. до 1945. уврштено је у листу мјеста која би, према препоруци Музеја жртава геноцида и Министарства просвјете, ученици основних и средњих школа из Србије требало да посјете у оквиру студијских путовања. Младе генерације на овим мјестима моћи ће да увиде да Италију из српског угла не чине само антички споменици, бисери уметности, спорт и храна него и важне трагичне историјске епизоде које свједоче о слободарском духу наших сународника и људи са ових простора.

Предложени списак локација дио је широке иницијативе Музеја жртава геноцида, прве такве послије много деценија, чији је циљ оживљавање културе памћења на жртве страдања, Србе, Јевреје и Роме са ових простора у Другом свјетском рату. Намјера је, такође, да се негује дух сјећања на слободарске и антифашистичке тежње нашег народа. Иза ове идеје стало је и Министарство просвјете, које је школама прослиједило стручно упутство за организацију ђачких путовања са дефинисаним циљевима ових путовања.

У средишту оживљавања "културе памћења" су обиласци мјеста великих страдања и упознавање са размјерама злочина на мјестима на којима су се и догодили. Школарци би тиме добили прилику да продубе знања стечена у уџбеницима, али и да на аутентичним мјестима стекну лични доживљај турбулентних историјских збивања у којима страда - обичан и невин човјек. Ова путовања ће, такође, бити и прилика да сазнају многе готово па заборављене епизоде из наше прошлости. Зато су на предложеној мапи уписана и мјеста: Гонарс, Торино, Каиро Монтетоте, Аква Санти ди Терме, Кастел Арквато, Кавалезе, Санцеполкоро...

А управо такве - потиснуте на руб колективног памћења - јесу судбине хиљада наших сународника који су своје вјечно почивалиште нашли на Апенинском полуострву. Готово да су заборављени меморијали у Барлети код Барија и тосканском Санселпокру. Ова мјеста чувају успомену на југословенске ратне жртве, међу којима је и велики број Срба.

Једно од знамења гробља у Барлети је спомен-костурница и споменик посвећен југословенским партизанима, дело Душана Џамоње. У подножју монументалног каменог комплекса почива око 200 бораца, рањених у борби против окупатора у Југославији, који су се лИЈечили и умрли у савезничким војним болницама у јужној Италији.

Сине мој, умјесто тебе имам споменик

Спомен-комплекс у Барлети отворен је комеморативним скупом одржаним 1970. године. Осим представника тадашње Југославије, италијанске владе, регије Апулија, присуствовала је и мајка једног од преминулих бораца. Њено име је заборављено, али говор није:

"Дечице моја, и ти, сине мој! На овом тужном скупу твоја мајка је поносна што је дала живот оном који је тај живот понудио домовини. Горда сам и поносна чак и ако, уместо тебе, имам овај споменик. Пали сте за нови живот, нову генерацију, нови фронт ,због кога могу да поднесем мајчински бол. Сине мој, твоја мајка је сада поносна на тебе; чак и ако је сама, није сама; заједно је са новим генерацијама наше слободе за коју си пао."