У Источном Сарајеву је прије десетак дана отворена Херцеговачка кућа, продавница органских производа, прехрамбених и козметичких. Врпцу су пресијекла двојица градоначелника, требињски и источносарајевски. А како се зове то што је отворено, ако вас туда пут нанесе, сазнаћете само ако знате енглески, па преведете „Herzeg House, Organic Store“.

То је, иначе, успјешни малопродајни ланац требињског Аграрног фонда и дио требињске туристичке понуде, а нуди оно шта се по старим рецептима још увијек производи у херцеговачким домаћинствима.

У преводу на српски, назив „херцеговачка кућа“ показује управо те фине нијансе семантике које разоткривају домаћински потенцијал херцеговачког села,  здраве коријене и темеље  на којима мора да почива друштво које претрајава вијековима и опстаје на херцеговачком камену. А снага села и природе сада је на цијени – пропагира се боравак у природи да дишемо чисти ваздух и ријешимо се стреса, да једемо здраву органску храну и да све то рекламирамо – на енглеском!

За разлику од нашег природног и здравосељачког у семантичком потенцијалу „херцеговачке куће“, „Herzeg House, Organic Store“ је модерно, урбано и туђе, што му даје додатну вриједност бољег и тржишно пожељнијег?!

И збиља не спорим да је у туристичкој понуди Требиња и осталих градова Републике Српске енглески назив фирми за које се туристи интересују врло прагматичан, али спорим што у презентовању српских производа на српском простору не постоји примарни назив на  српском језику и што тај непостојећи српски назив није хијерархијски надређен енглеском. У држави која цијени, штити и промовише сопствену културу то би било обавезно, ако већ није законом предодређено као незаобилазно.Да сам ја градоначелник (а сада бих већ према најновијем језичком Закону о родној равноправности Србије морала бити градоначелница) који ових дана у Републици Српској отвара „Herzeg House, Organic Store“, мени би било непријатно што представљам политику која се декларативно јако залаже за српски језик и ћирилицу!

А оно тамо не да нема ћирилице, нема ни српског језика! И заиста, све политике које Србима у борби за власт испирају мозак, и опозиционе и позиционе без разлике, националним вриједностима као што су српски језик и ћирилица служе се као политичком штаком на коју се ослањају у ситуацијама када јавност губи повјерење у њихове идеолошке концепте иза којих не слиједе обећани резултати свеопштег напретка и добре егзистенције за обичног малог човјека.

Када политика не успијева на егзистенцијалном плану, онда се свашта обећава на есенцијалном, са јасном представом о колективној психологији Срба да цијене слободу и националну културу која се ствара и живи само у српском језику. Но мало шта се од обећаног остварује, што показује и актуелни стаус српског језика и ћирилице.  Можда се у Србији и не уочава колико је простор српског језика и српске културе девастиран, колико то уочава онај кога је живот оставио у Босни и Херцеговини и у Републици Српској, која се на том плану увија под сталним притиском разних међународних фактора и бошњачке политике и филологије које утиру пут доминацији босанског имена језика на територији БиХ и његовом институционализовању у оквиру образовног система Републике Српске, а преко њега и у осталим сферама. 

Можда је зато и српском просјечном говорнику и српском лингвисти у Србији сасвим природно и демократски што се међу мањинским језицима одавно већ нашао и „босански“, као име које за српски употребљавају србијански Бошњаци. Србима у Босни и Херцеговини тиме је везан камен око врата, јер им национални босански идентитет путем имена језика као државног пријети још од времена аустроугарске анексије, а повампирио се са радикалном исламском политиком бошњачке већине у БиХ која на свим могућим пољима настоји да их одвоји од цјелине српског народа. У том програму, Срби или „босански православци“ су на „босански начин“ друкчији од осталих Срба, говоре  „српском варијантом босанског језика“, само то још неће да признају. Признање таквог статуса неће услиједити декларативно, али хоће временом, урушавањем српских идентитетских категорија и небригом о њима у пракси. А небрига се огледа и у наведеном примјеру некритеријалне најезде енглеског језика тамо гдје би српски морао бити неизоставан, као и у парадоксу ћирилице као суштинске доминате националне културе која је скоро изгубила функционалну вриједност.  Потврда томе има на све стране, а однос савременог говорника српског језика у свим наведеним подручјима, па и у Републици Српској најјасније рефлектују називи фирми и реклама – већ је за чуђење кад се на њима нађе ћирилица.

Врло често се у јавности и медијским дискусијама поставља питање на који начин сачувати и заштити ћирилицу. Да би се то постигло, да би ћирилица вратила статус који је имала прије најезде латинице – врло је дуг пут повратка, али свакако краћи од пута њеног прогона из савремене националне културе.

Без доношења закона о језику и писму (што се одавно заговара), који би дефинисао однос службене, јавне и индивидуалне употребе писама, без његовања код младих културе памћења и чувања ћириличне писмености и у њој створених вриједности које народ одређују – ћирилица никада неће вратити свој статус основног и обавезног писма које чува јединство српског народа у Србији и ван ње, а тиме и континуитет националне културе. Ако пак у српској филологији и државним институцијама постоји воља за добро осмишљеним и врло активним дјеловањем, тај велики циљ се може достићи.

Миланка Бабић, професор српског језика и књижевности на Универзитету у Источном Сарајеву.