Зато што ти мораш да будеш савршена.
Замисли да си своја чукунбаба (или нечија чукунбаба). Удала си се са 18, и то за мужа којег су ти нашли родитељи. Имаш петоро дјеце (за сад) јер се тако ваља, и васпитаваш их како ти кажу мајка, свекрва, заова, јетрва, комшиница, јер тако мораш. Мораш и да послушаш мужа, свекра, дјевера, брата, пашенога, кума… Кад се опоравиш од порођаја (порађаш се код куће уз старије жене), бебу у завежљај па у поље. Окачиш носиљку на неко дрво, и одеш да копаш. Кад направиш паузу, подојиш је. Како ти дијете прохода, испоручиш га старијој браћи, сестрама, бабама и дедама да га пазе док ти настављаш да рмбачиш и тако опет са сљедећим дјететом. Кад су непослушни, зна се – за уво, ћушка, прутић по дупету. Кад је гладни – дојиш их докле год имаш млијека, а онда кад их одбијеш од сисе – парче проје, друго ни немаш. Све у свему – како сви, тако и ти.
Да ли су чукунбабу мучиле ове бриге:
Јесам ли добро одабрала мужа и оца своје дјеце?
Да ли да имам друго/треће дијете?
Како да се породим – код куће или у породилишту?
Да ли моја беба треба да има распоред храњења и спавања?
Колико дуго да дојим?
Да ли да спава у свом кревецу или са мном?
Да ли да је носим у слингу или возим у колицима?
Органска или неорганска храна?
Који метод васпитања да одаберем?
Јаслице, баба или жена за чување?
Смије ли да гледа телевизију?
Колико слаткиша смије да једе?
Треба ли да почне да учи страни језик?
Кад треба да почне да се бави спортом?
Кад дјетету да купим телефон?
Наравно да је ништа од овога није мучило. Зато што није имала могућност избора.
С једне стране, то је ужасно, и ниједна од нас не може да замисли да тако живи. С друге стране, онда када ти није омогућено да сам доносиш одлуке и самим тим сносиш одговорност за њих, много је мање лупања главом и гриже савјести.
То је један од разлога што ти је тешко. Имаш велику могућност избора.
Знаш ли који је други разлог што ти је тешко? Тај што заправо немаш тако велику могућност избора!
Погледај поново горњи списак и добро размисли о сваком питању. Да ли баш у потпуности можеш да контролишеш сваку од ових одлука и њихове исходе?
Шта ако ниси могла да знаш шта све одликује идеалног оца и мужа по твојој мјери у тренутку кад си бирала, као млађа и неискуснија?
Одлучила си да се породиш код куће али је трудноћа ризична и неопходан је царски рез. Или си платила везу у породилишту али си свеједно прошла као боса по трњу?
Не желиш да ти беба много плаче, али она и поред свега што чиниш има грчеве и урла по два сата дневно.
Не желиш да јој намећеш утврђен распоред храњења и спавања – али, да ли ћеш моћи добро да функционишеш, радиш или адекватно се стараш о старијем дјетету или дјеци? Или – желиш да дијете има распоред, али не успијеваш да га спроведеш како си замислила?
Шта ако не успијеш да дојиш, колико се год трудила? А шта ако ти иде дојење, али ти никако не прија и ниси задовољна, можда чак постајеш депресивна?
Шта ако си у малом стану и већ вам је тијесно у брачном кревету, па не можеш да спаваш са дјететом а то желиш? А шта ако желиш да дијете спава у свом кревецу а не успијеваш да га навикнеш?
Ужасна ти је помисао да дијете од годину дана даш у јаслице, али немаш новца за дадиљу? Или си одлучила да останеш кући са дјететом јер мислиш да је то најбоље, али уништава те усамљеност и чезнеш за својим послом?
Одлучила си да дијете не сме ни да примирише телевизору, али га чува твоја мајка која не може без својих серија и програма? Или ти немаш ништа против да повремено дијете ставиш испред екрана док нешто порадиш по кући, али се муж противи и осуђује те због тога?
Ријешила си да твоје дијете неће имати телефон до пубертета, али већ у првом разреду је једино у школи без телефона и почиње да пати.
Желиш да дијете иде и на спорт и на језик и на програмирање, али немаш ни довољно новца ни времена за то. Или живиш у мјесту гдје не постоје такви садржаји…
Ми живимо и подижемо дјецу у уз уверење да је све могуће. Само треба да одабереш. Све можеш да контролишеш. Само треба да умијеш. Што би се рекло, “све је ствар добре огранизације”.
А ако не успијеваш, шта то радиш погрешно? До тебе је, наравно, па зар ти није све дато на послужавнику, шта сад измишљаш и извољеваш?!
Са нашим увјерењима иду и наши циљеви. Да све радимо без грешке. Да будемо савршени родитељи. Да нам дјеца буду чудо једно од здравља, памети, доброте, успијеха…
И нормално да се онда осјећамо као да смо неуспјех. Да нисмо довољно добри. Зато што је наше “довољно добри” – далеко изван домашаја иједног човјека од крви и меса.
Недавно је објављено истраживање које показује да је у земљама са највећом родном једнакошћу, задовољство животом код дјевојака нарочито ниско. Парадоскално, свијест о томе да данас имају велике могућности и слободу избора, учинила је да почињу јако да се плаше неуспјеха. Раст могућности (или његов привид) довео је и до великог раста очекивања. Ако ниси успјешна, то више није кривица друштва које те спутава, већ је до тебе. Ти си крива што си неуспјешна. Примјећујете ли паралелу са родитељством?
Заправо, не да нисмо свемогући, ни ми родитељи, ни дјевојке у земљама родне једнакости, него смо врло ограничени. Ограничени својим знањем, искуством, зрелошћу, новцем, временом, друштвеним нормама, законима, подршком окружења, подршком институција, политичком ситуацијом, али и пуком срећом и случајем. Нисмо немоћни, али тек нисмо свемоћни.
Што прије то прихватиш, прије ћеш престати да се осјећаш кривом за све оне ствари које не можеш да промијениш. И фокусираш се на оно што можеш. На примјер, да прихватиш ону страну себе која гријеши, и која ће наставити да гријеши докле год живиш и биваш родитељем. Да научиш да видиш себе као несавршену а да ипак имаш добро мишљење о себи. Да поставиш себи реалније циљеве. Да се поздравиш са идејом да постоји само један прави рецепт како се подижу дјеца, и пронађеш свој прави рецепт. Да сваки пут када ти неко сервира неко “мора” помислиш “да ли заиста мора?”, а када те неко убјеђује да нешто можеш (само је све до добре организације), запиташ се “да ли ја то заиста могу, или себи опет постављам превисоке стандарде?”.
Аутор: Јована Папан
