Посљедње процјене говоре да је у молитвеним протестним литијама и 200.000 грађана Црне Горе.

Црној Гори се догодио Бог, а његова жива црква показала се у свој својој моћи и љепоти.

Овај коментар свештеника Митрополије црногорско-приморске можда на најбољи начин описује библијске сцене са молебна и литија из свих крајева Црне Горе. „Не дамо светиње!“ – гесло је које невјероватном силом сваког четвртка и недеље повезује хиљаде људи и наводи их да са иконама, црквеним барјацима и крстовима прелазе десетине километара поручујући да у одбрани вјере, Цркве и храмова не може бити повлачења нити компромиса.

Национално, идеолошки и политички подијељена Црна Гора суочена је посљедњих мјесеци са још једном, досад најдубљом и потенцијално најопаснијом подјелом – црквеном. То је горки плод контроверзног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења о правном положају вјерских заједница. Не памти се да је иједан пропис икада успио да изазове тектонске поремећаје у Црној Гори и мобилише хиљаде грађана. Став народа је јасан – Закон неће проћи, а храмови и светиње остају ономе коме су одувијек и припадали – Српској православној цркви, њеним епархијама и вјерницима.

Тешко се може разумјети упорност и махнита енергија црногорског државног врха да скроји и усвоји пропис који је засад успио само у једном – да уједини вјерни народ, без обзира на нацију, вјеру, политичко опредјељење. У жељи да изгради нови квазиевропски и наводно демократски поредак, режим је ступио у готово па отворени обрачун са Српском православном црквом, у коју отворено упире прстом као у највећег непријатеља црногорске државе.

Помоћу закона који је неуставан, неутемељен, недоречен, па и непримјењив – посегнуло се за црквама и манастирима, храмовима, добрима и имањима. Под ноге законописаца бачени су прошлост, чињенице, историја, па и сам Устав Црне Горе.

На овакав чин без преседана Црква је реаговала онако како јој приличи и како једино умије – молитвом. Митрополија црногорско-приморска, као и епархије Будимљанско-никшићка, Захумско-херцеговачка и Милешевска, позвала је народ на молебне и литије у знак протеста због државног безакоња. Спонтано и ненаметљиво, вјерници су почели да се окупљају и у тишини дижу свој глас. Најприје у Подгорици, Никшићу, Беранама и Пљевљима, а затим све масовније и готово у сваком мјесту. Хиљаде људи мирно, али и бескомпромисно и данас ходе и Бијелим Пољем, Будвом, Боком Которском, Андријевицом, Даниловградом, Плужинама…

Посљедње процјене говоре да је у молитвеним протестним литијама и 200.000 грађана Црне Горе. Сви они заједно – млади и стари, православци и муслимани, чланови готово свих странака, потомци четника и партизана, сваког четвртка и недеље у свијет шаљу непоновљиве слике кротког али непоколебљивог бунта. И шаљу поруку, кратку и јасну – „Не дамо светиње!“.

Ријечима пјесника Матије Бећковића, хиљаде људи у Црној Гори кренуло је пјешке – према небу.