Као разлог зашто млади не читају књиге, и шта чинити да их читају, најчешће се наводи значај улоге породице. Народне изреке ,,Какав отац такав син” и ,,Гледај мајку хвали ћерку”, и овдје се условно могу примјенити, јер се претпоставља да је у кућама у којима одрасли не читају књиге мања вјероватноћа да их и дјеца читају.

Прочитајте десет корисних савјета на тему  –  како учинити да дјеца читају књиге.

1. Прва препорука је, дакле: одрасли, читајте књиге, ако ни због чега другог онда због тога да би млађе генерације прихватиле читање као уобичајену свакодневну навику.

2. Друга препорука је да би дјеца свакако требало да читају књиге за вријеме школских распуста. Тада се оне не читају у временској стисци, него полако и с посвећеношћу, а то је један од важних услова за уживање у читању. Слиједи затим неколико препорука које се односе на школу, школске програме и наставнике.

3. Просветне власти требало би да смање ђачке школске обавезе. Те обавезе се, напротив, стално увећавају, па је младима тешко да пронађу вријеме за дружење са озбиљним „дебелим” књигама.

4. Треба направити селекцију међу књигама које спадају у обавезну лектиру: не могу се ђацима који имају много обавеза нудити „дебела” штива која ће мало ко од њих стварно прочитати. Могу их једино прочитати током распуста, само је питање да ли је педагошки оправдано натурати дјеци досадне књижурине у вријеме кад она тек стичу навику читања.

5. Школску лектиру би зато требало осавременити: све се мења у складу с временом, зашто не би и књиге промијенили.

6. Кад је о наставницима ријеч, ђаци им сугеришу да заједно са њима на часу читају најважније дијелове књига, да им објашњавају њихове поруке итд. Сматра се да наставници то не раде. Зар се не учи у тим школама које су завршили како да науче дјецу да читају књиге?

7. Аутори прилога кажу и то да постоје књиге које ђаци морају прочитати: то су дјела без којих „не можеш бити господин човјек”(„На Дрини ћуприја”, „Злочин и казна”…).

8. Ђаци могу и на друге начине да упознају литературу: преко филмова, позоришних представа, јер све то доприноси макар и посредном приближавању књижевним дјелима. Такође, разговоре о књигама не треба претварати у наставничка пропитивања о томе ко је стварно прочитао књигу, а ко је умјесто књиге користио интернет пречице. Интересовање за књигу и навика читања тешко се могу створити присилом и казнама.

9. С тим у вези је још једна, генерална препорука да младима не треба због читања књига забрањивати да користе или да мање користе интернет. Реалност је да данашње генерације без књиге могу, а без интернета не могу. Зато је покушај конфронтације књиге и рачунара унапријед осуђен на пропаст.

10. У томе је и главна порука: кризи читања треба прићи пажљиво, без списка забрана у рукама, али подстицајно и личним примјером, колико је могуће, и у школи и у породици. Друкчије се не може у данашњем преовлађујућем стилу живљења и уз доминантну идеологију која обликује потрошачко друштво.