Горан Карановић (19), млади заштитник напуштених животиња из села Шибовска код Прњавора, убио се у четвртак увече на имању својих родитеља.

Тако је 40 напуштених паса, о којима је младић бринуо, остало без свог анђела чувара.

Зашто је Горан дигао руку на себе? Да ли је притисак комшија и комуналне полиције заиста отјерао младића у смрт?

Горанови родитељи, али и многи заштитници животиња, тврде да јесте.

Али, ипак ће много тога у вези са овом трагедијом, која је растужила цијели регион, заувијек остати мистерија.

Шта се у трошној избјегличкој кућици породице Карановић дешавало у четвртак увече, у часовима који су претходили трагедији? И шта се дешавало у Горановој души?

Одговора на та питања нема.

Екипа Српскаинфо, која је јуче пратила сахрану несретног младића, разговарала је са комшијма и пријатељима, који су дошли на Горанов посљедњи испраћај.

Фото: Миомир Јаковљевић/Рингиер

Иако су знали да је Горан био под притиском, сви су били шокирани због трагедије која се догодила.

Напросто, нису то очекивали.

– Иситна, неколико комшија је константно потписивало петиције, тражећи да се пси уклоне из насеља, јер су им наводно сметали. Чули смо и да је долазила Комунална полиција. Али, све то траје већ мјесецима и не знамо да се посљедњих дана десило нешто нарочито драматично, што би овог доброг момка навело да дигне руку на себе – каже једна мјештанка сусједног села Штивор, која је познавала породицу.

Да је притисак трајао мјесецима, свејдоче и документи који су у посједу Српскаинфо.

Потврдила је то раније за Српскаинфо и Анђела Шпановић, предсједница удружења за заштиту животиња “Wag Wag“, са којом је Горан сарађивао.

 – Ми смо му доста помогли и око регистрације смјештаја за животиње и требало је да за петнаестак дана све буде готово. Полиција и инспекција су константно долазили код Карановића на врата и стварали му притисак, али окидач који је довео до самоубиства је можда и Горанова младост и то што није схватао како не постоји начин да се без судског налога одузима имовина – рекла је Анђела.

Да је рјешење проблема било на дохват руке, сматра и начелник општине Прњавор Дарко Томаш, који је за Српскаинфо рекао да је несретног младића срео дан прије самоубиства и да му је обећао помоћ.

Фото: Миомир Јаковљевић/Рингиер

– Рекао сам му да не брине, да му нико неће отети његове псе, али да их мора из насеља преселити на другу локацију. Предложио сам да их смјести на једну пољану, пола километра од његове куће, то је државна земља – изјавио је Томаш и додао да је младићу обећао да ће му општина дати помоћ од 2.000 КМ за пресељење животиња.

Али, то се није десило. Дан касније младић се убио.

И Сњежана Емануела Далшашо Линке, жена која је помагала Горану око његових животиња, и која га је вољела и подржавала као рођено дијете, каже да, кад је посљедњи пут видјела младића, није примијетила ништа што би упућивало на тако трагичан расплет.

– Видјела сам га дан прије трагедије. Да сам ишта наслутила учинила бих све да до тога не дође. И сада се питам “зашто”, али се бојим да на то питање никад нећемо добити одговор – каже Сњежана за Српскаинфо.

Карановићи су избјегличка породица, често су тражили, а много пута и добили материјалну помоћ од локалне заједнице.

Из свог села у околини Дрвара дошли су у једно сасвим другачије подручје, али многе комшије тврде да они нису били маргинализовани.

– Истина, били су сиромашни и када су дошли овамо, једва су се некако скућили, али нису били одбачени. Учестовали су у свим дешаванима у свом и околним селима, долазили на сахране и весеља, прихватили смо их као своје – каже комшија из села Шибовска.

Овај домаћин додаје да је Горан био фин, културан и вриједан малдић и да његови пси нису никоме правили проблеме.

– Е сад, има у селу неких, којима смета не само пас, него му смета и комшија. То су људи који немају појма о животу, могу рећи и да су зли. Ту су петицију потписивали и неки који живе километрима далеко од куће покојног Горана, па и неки који из иностранства дођу два пута годишње – каже наш саговорник.

Прича да су се након трагедије комшије окупиле и дошле у кућу Карановића, да су солидарно скупили новац за сахрану, како би, колико толико, помогли ојађеним родитељима.

– Неко је дао 20, неко 50 марака. Наравно, они који су писали петиције нису дали ништа, они нису ни саучешће изразили, ни на сахрану дошли. Али, видјели сте колико је свијета било на сахрани. Да Карановићи нису цијењени и поштовани, да нисмо сви вољели Горана, не би било тако – каже овај комшија.

Фото: Миомир Јаковљевић/Рингиер

На сахрани је комшија Миле Матијевић одржао потресан говор, из којег се може исчитати много тога.

– Желио си, Горане, да јаки помажу немоћнима, али нису те разумјели, ниси опстао у овом накарадном свијету. Ти почивај у миру, а ми грешни ћемо одговарати пред Богом и пред људима за све што смо учинили и што нисмо учинили. Да је дао Бог да се овако састанемо који дан раније и да нађемо рјешење, а могло се наћи, не бисмо те данас испраћали на вјечни починак – рекао је Матијевић.

Касније је Миле Матијевић за Српскаинфо рекао да је Горан био добар младић, да је имао таленат за рад са животињама и да је могао имати лијепу перспективу.

– Подстицао сам га да се упише у Полицијску академију, да буде керовођа за полицијске псе. Вјерујте, не би у том послу било бољег од њега – каже Миле.

А да ли је Горан вјеровао у себе и у бољу будућност? Или га је схрвао осјећај бесперспективности? Је ли га заиста сломио страх за његове “шапице” и осјећај да је прогоњен и несхваћен? Или се десило још нешто, што је био коначни окидач за очајничку одлуку?

Психолози које смо контактирали нису жељели да коментаришу овај случај, јер како кажу, то не би било професионално нити поштено према породици преминулог.

У незваничним разговорима неки од њих су рекли да је свако самоубиство прича за себе и да неки људи могу преживјети и најгоре трауме, попут инцеста или силовања, док се други сломе због наизглед баналних проблема.

Најчешће, уз нагомилане тегобе, самоубиству претходи та “једна кап, која прелије чашу”.

Која је то кап пресудила Горану, нико не зна.

Младић није оставио никакву поруку, која би на то указивала.

Оно што се зна је да је његовој породици неопходна помоћ, како би се изборила са тако стршном траумом.

Родитељи су очајни, сестра Гордана се не одваја од братове слике и стално понавља да ће напустити студије, јер њен живот више нема смисла.

Да ли ће Центар за ментално здравље и Центар за социјални рад у Прњавору притећи у помоћ Горановој породици, видјећемо у наредним данима.

Пише: Милкица Милојевић