Сјећање на највеће књижевнике времена које је иза нас из године у годину бива обиљежено на другачији начин, а значај оних који су најбоље писали о животу, борбама, људским недаћама и слободарском духу остаје исти, колико год били помињани.

У вредновању дјела и лика Петра Кочића посљедњих година у првом плану се истиче његов допринос националним тежњама и подизању револуционарног духа крајишких Срба кроз најпознатија дјела у његовом опусу, збирке приповједака “С планине и испод планине, те “Јауци са Змијања” и његов рад народног трибуна, док његова бритка политичка сатира у дјелима “Јазавац пред судом” и “Суданија” некако остаје потиснута или вреднована као да је ријеч о мање озбиљним остварењима.

Књижевник и сатиричар Миладин Берић, говорећи за “Глас Српске” о актуелности Кочићевих дјела, рекао је да свако вријеме од Кочића узима оно што му одговара.

- Чини ми се да свако вријеме има свога Кочића, не мислећи при­ томе на некога ко можда својим књижевним опусом или судбином асоцира на славног писца и трибуна, већ на перцепцију Кочића као књижевника. Прецизније, свако вријеме узима од Кочића оно што му тренутно одговара, а овом времену и високој власти у ком смо сви (или огромна већина) постали јазавци, за које једино постоје суданије, очигледно нису потребна бритка сатирична остварења. Јер за главату господу поодавно нема суда - рекао је Берић.

С друге стране, Берић истиче да је сатира чак и у одређеним књижевним круговима занемарена као књижевна врста или сматрана нижом књижевношћу која нема естетске вриједности, већ попут вица има потребу да насмије, што је, по њему, апсолутно погрешно.

- Наравно, као народни трибун, Кочићеве приповијетке на тему националног угњетавања и тешког живота на вјетрометини каква је наша увијек ће бити актуелне. Такође, сатиричари увијек морају да воде рачуна о правди, поготово тамо гдје је кривда ушла у све поре друштва. Кочићево вријеме је било много теже него данас и оштра ријеч је производила много веће репресије према аутору. Међутим, његов таленат (али свакако и храброст) успио је да преживи један вијек и једнако још сија, ако не и више, као оног дана када је заискрио. Иако је био свјестан да га чека судбина из једне од његових најпознатијих реченица: “Ко искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас”, наставио да је указује на девијације, али је притисак био тако велик да је то убрзало његов крај - јасан је Берић.

Познати сатиричар истиче да данас у Босни нема Калаја, односно има га, иако га не признајемо, што говори и чињеница да је изгубљен читав један вијек и да сан о кочићевској слободи још није остварен.

- Оваква држава, као што је наша, представља рај за истинске сатиричаре у књижевном смислу, и пакао у егзистенцијалном смислу. Једино нема чистилишта као у вријеме Петра, јер данас никога ништа не дотиче, поготово не писана критичка ријеч. Једном ријечју, Божанствена трагедија - каже Берић.

На неки начин то је, изгледа, животна судбина не само Кочића већ и неких других српских комедиографа и сатиричара, који за живота нису имали шире признање од стране академске заједнице, иако народ није имао проблема са прихватањем њиховог дјела, које је у великој мјери надживјело своје творце, што је, по ријечима Берића, потврда да је права сатира једино она коју нападају.

- Сатира је потцијењена и од стране академске заједнице. Није од народа, али народ ни о чему не одлучује. Могуће да ће неком некаква признања, бар у виду прихватања дјела и озбиљнијег сагледавања опуса, стићи кад ве­ћ буде међу звијездама, што је, могуће, компромис на који су модерни сатиричари спремни. Углавном, медији који имају домет ријетко дају простор сатиричарима, а друштвене мреже у посљедње вријеме, бар из нашег српског угла, цензуришу и блокирају било какву опсервацију која би била у Кочићевом духу. Намећући нам разне параде поноса, ријалитије и сличне глупости рачунају на свеопшту зомбизацију, надајући се да ће тиме затрти било какав слободарски кочићевски траг. Да ће у нама убити оно вјечно Рељино: “Идеш ли, роде” - јасан је Берић.

Гледано из угла модерног времена и данашње сатире, бањалучки сатиричар нема дилеме у вези с тим да ли је Кочићев хумористички и сатирични опус издржао суд времена.

- Нажалост, Кочић је данас актуелан као и почетком 20. вијека, ако не и актуелнији. Ако узмемо само “Јазавца”, и у ово (не)вријеме некакав полумеђународни полупредставник намеће полузаконе, одлучује о томе ко је добар, ко лош, а ко зао, и као дух спроводи лебдећи дух Дејтона који је широк као Тихи океан. Додуше, данас сатиричари не завршавају у Црној кући, већ на црној листи која им омогућава да буду онемогућени у сваком погледу и да буду доведени у стање у које је Кочић доведен пред смрт - каже Берић.

“Змијањче”

Полагањем вијенаца на споменик нашем трибуну и књижевнику и пригодним културно-умјетничким програмом у парку “Петар Кочић” у петак је свечано отворена манифестација “57. Кочићев збор”. Тада је и Марији Трубић, ученици осмог разреда ОШ “Петар Кочић” из Ситнице, за пјесму “Идеш ли, роде” додијељена награда “Змијањче” за најбољи литерарни рад младог писца из Републике Српске.

- Многи ученици из цијеле Српске су писали радове, а награда је припала мени. Наша школа је мала и стварно је предивно када један рад из малог мјеста добије једно овакво признање - рекла је Трубићева.

Идеш ли, роде?

“Идеш ли, роде?” - чујем кроз мећаву

док на свом рамену тражим своју главу...

Србијица прва, друга, затим трећа -

твојој патњи наша сразмјерна је срећа.

Свака шуша страна, свака гњида, бена

кроз мећаву виче: “Срби, на кољена!”

Боље да си горе, но да гледаш бруку

како српске вође на повоцу вуку...

Чим какав Европник било чим зазвечка,

у српском вођи пробуди се мечка. 

Боли нас к'о тебе, разум нам се мути -

ниједног Цезара, већ све сами Брути.

Знаш ли, чика Петре, да у том свом болу

по сву ноћ сањамо Пашића Николу?

Он је бар поносно знао рећи нећу,

тражећ' у мећави своју грку срећу.

Знам да ти, Перкане, не би било мило

видјет' колико се Срба одродило...

Колико ти Србља, кад кожа засврби,

тврди: “Од инсана најгори су Срби...”

Поносно је српство пало у постељу,

мећава је, Петре, замела твог Рељу...

(…Нема ко нас није пробао да ђеља

откад је заспао у мећави Реља...)

Све је више, Перо, главате господе

које сврби пупак за “идеш ли, роде”.

Сцилом и Харибдом наше лађе броде,

а на палубама све саме уходе.

Док неко не врисне “браћо, којекуде”,

на Тајној вечери биће само Јуде.

Сад су, мој ти Перо, стигле такве моде,

те се чешће ори: “Идеш ли, изроде?”

Умни кажу да се кроз мећаву чује

да нам је писана зла судбина Лује...

Ово ти на крају, муцајући, морах -

што би рек'о Његош: “Нисмо више орах”.

Вијек прошао, ништа што б' ти било мило.

Можда се, мој Перо, на вријеме уснило.

Пише: Бранислав Предојевић