Чилеански писац и дипломата Нефтали Рикардо Рејес Басуалто, познат као Пабло Неруда, највећи лиричар Латинске Америке, добитник Нобелове награде за књижевност, умро је на данашњи дан 1973. године.
Рођен је 11. маја 1904. године у граду Перал у Чилеу.
Студирао је француски језик и педагогију.
Послије учешћа у Шпанском грађанском рату, гдје се спријатељио са шпанским пјесником Федериком Гарсијом Лорком, углавном је био окренут идеалима социјалне правде и политичкој борби за права потлачених.
У почетку је био под утицајем модерниста и постромантичара, потом је поетску жестину и чулност комбиновао са традиционалном пјесничком формом, а опробао се и у слободнијој пјесничкој техници са надреалистичким елементима.
Касније фазе карактерише јаче осјећање туге због пролазности свега, али и нова вјера у људске и друштвене вриједности.
Од 1927. до 1935. радио је при чилеанском конзулату у Рангуну. Од 1939. до 1940. био је конзул у Паризу, а након тога у Мексику, до 1943. године. У Чиле се вратио 1945. и постао сенатор. Због неслагања са тадашњим предсједником Чилеа био је прогоњен. Успио је да побјегне у Европу, гдје је боравио у разним земљама. У Чиле се поново вратио 1952, гдје је живио до своје смрти.
Много година касније, након накнадне анализе његових посмртних остатака,
закључено је да Неруда није преминуо од рака, како је то званично објављено, већ да је отрован.
Нерудини познаници су од почетка тврдили да су великог пјесника отровали припадници тајне службе тадашњег Чилеа.
Најпознатија Нерудина дјела су: пјесничке збирке "Празнична пјесма", "Сутон", "Двадесет љубавних и једна очајна пјесма", "Покушај бесконачног човјека", "Боравак на Земљи", "Шпанија у срцу", "Трећи боравак 1935-1945", "Општа пјесма", "Грожђе и вјетар" и "Елементарне оде".
Нерудини познаници су од почетка тврдили да су великог пјесника отровали припадници тајне службе тадашњег Чилеа.
Пабло Неруда – АКО МЕ ЗАБОРАВИШ
Хоћу да знам
једну ствар.
Знаш како је то
ако гледам
кристални месец, црвену грану
споре јесени у мом прозору,
ако дотакнем
уз ватру неопипљив пепео
или изборано тело кладе,
све ме одводи теби
као да је све што постоји,
мириси, светлост, метали
попут малих барки што плове
ка острвима твојим која ме чекају.
Е, па добро,
ако мало-помало престанеш да ме волиш
и ја ћу престати тебе да волим
мало-помало.
Ако ме одједном заборавиш
не тражи ме
јер бих те ја већ заборавио.
Ако сматраш дугим и лудим
ветар застава
што пролази кроз мој живот
и одлучиш
да ме оставиш на обали
срца у коме имам корена
запамти
да ћу тога дана,
тога часа
дићи руке
ишчупати своје корене
у потрази за другим тлом.
Али
ако сваки дан,
сваки сат,
пристанеш да ми будеш судбина
с неумољивом слашћу,
ако се свакога дана попне
један цвет до твојих усана тражећи ме
о љубави моја, о моја
у мени се сва та ватра понавља,
у мени ништа није угашено ни заборављено,
моја љубав се храни твојом љубављу, љубљена,
и све док живиш биће у твојим рукама
не напуштајући моје.
