„Унеси ми мало динамике, шта се кофрчиш...“
Маргинално би звучао добронамјерни или довитљиви савјет времешног колеге млађем, не би ли га подстакао још више на иновацију или инспирацију у правом духу... Зар не?
Чувена песма Џејмса Брауна – „Менс Вoрлд“, маестрална у својој вокалној интерпретацији, заправо у логици данашњег „MиТу“ феминизма доживљена као јерес, док се крупни капитал код њих не доживљава као опасност, табу је без премца због текста. „Неспоразум“ надилази заправо хришћанска поента која је кључна у реченици: „Али не би било ништа, ништа без жене или девојке“. Међутим, код феминиста је све јасно. Забуна настаје кад нас канадски научници убеђују у мањак мушкости у свету и смањење тестостерона. Притом се екстремно занемарује чињеница да нешто дефинитивно није у реду са онима који их шатро биолошки имају у суфициту док су је психолошки супер лишени. Посреди је психолошка импотентност и неопходна дефибрилација карактера. Код таквих функционише дистопија или изгледа обрнута размјена мишљења у дихотомији мушких „мозгова“. Ту би могли скренути кратко на Хегела који је писао о дијалектици самосвести. Ако су две самосвести укључене у борбу на живот или смрт нема победника. Увек ће један умрети, а победник више неће имати другу самосвест која може препознати властиту самосвест. Цела историја људске културе почива на изворном компромису којим неко постаје тај који се прави луд како би спречио обострано сигурно уништење. То свакако има социјалне импликације.
У Босни и Херцеговини по задњим студијама из 2016. преко 10 % мушкараца су зависници од алкохола. Данас је тај број по неким претпоставкама већи. У директној је дакле диспропорцији са прогресивношћу евентуалног смањења зависности од алкохола и повећањем мушкости. У прилог томе је доказана научна чињеница да алкохол утиче негативно на мушкост. Магазин „Психолоџи тудеј“ из 1992. бавио се питањем које психолог Бајерс назива „Бабушкиним синдромом“. Психолог К. Бајерс је доказао на семинарима из психологије које је водио, заједно са још четири научника, од Лењинграда до Иркутска, хиперфрагилност између полова, са мало стварне комуникације и готово ништа што продире у емоционални вакуум мушкараца. У Русији данас има више жена него мушкараца. Однос полова у Русији је 86 мушкараца на 100 жена (86:100).
„Институција бабушке“ и већински индоктринирано и неупотребљиво образовање један је од разлога зашто је злоупотреба алкохола толико раширена, као и кључне економске развалине закључује он. Према неким проценама, од алкохолизма је тада боловало 90% мушке популације. Мушкарци и жене подједнако деле те облике немоћи. Оба пола немају поверења у своје образовање. Пошто су сва истраживања тако дуго била прилагођена партијској доктрини, они не могу дати никакав кредибилитет било чему што су учили. Психичка импотенција коју Бајерс назива „Бабушкиним синдромом“ заправо имплицира и друге облике патогена социјалних појава, која проистичу из нпр. поменуте зависности од алкохола, разорених породица, смртоносних рана самопоштовања и мушкости, биолошке исфрустрираности или мањка физичких предиспозиција. Из тога даље произилазе последице на друштво у целини и онда, као по Хегеловом принципу сукоба две самосвести на живот и смрт, долази до репресије, опресије, деструкције, коерције које су општеприсутне на ону другу самосвест. Омладина мора бити изузета без остатка од тога! Наравно, ако се мисли даље живети (борба на живот и смрт).
Еванђелска прича о талантима је импресивна илустрација једне подобности и задатости коју ваља досећи. Расцеп између духовне инертности и полетности на чијем путу нам се не даје рецепт који би стао у једну причу или овај текст: Како то човек са 10 таланата стиче још толико? То докучујемо постепено како му је пошло за руком; имао је огромне Божије дарове али оно што знамо је да онај са једним има једноставно и „идеално“ решење за себе и самим тим за људе око себе: „Закопај то!“ У томе се бајерсовски коначно докучује расплет чвора бабушкине мараме под грлом. Један бивши професор средње школе, из нама непознатих разлога налазећи се у полицијској станици, прочитао је по његовом сведочењу које је препричавао, на зиду те институције слоган: „Неспособан има ту способност да онеспособи способног.“ Додајући одушевљено коментар: „Видиш ли ти како је то интелигентно?“ Такав дистопијски кредо у којем плута овакав тип импотенције, заправо нам изнова доказује да је Бабушкин синдром оно што се налази у оном ко га иницира, а не оно што је садржина и најбескориснијег ткива оног коме се перверзно перципира.
„Унеси ми мало динамике, шта се кофрчиш...“
Маргинално би звучао добронамјерни или довитљиви савјет времешног колеге млађем, не би ли га подстакао још више на иновацију или инспирацију у правом духу... али ту нажалост није крај. Замислимо сцену у којој док тамо неки Џејмс Браун у дуету са Паваротијем изводи евергрин нумеру „Менс Вoрлд“, бабушка са све чворнатом марамом испод грла и припита из публике добацује: „...не пјевајте ми ко неке бабушке ту!“
Пише: Ђакон мр Божидар Васиљевић
