Сложеност вјерског и непостојање националног опуса, дефинисаног онако, каквим га имамо данас, код титуларне и идентификационе претензије из два горе наведена карактера, уноси доста збуњености и реципрочних ставова, шире јавности према лику и дијелу Краља Стефана Твртка I Котроманића.

Док, то није случај кад се примјењује јасно методолошки дефинисан принцип историје, као науке. Њено није да навија, за једну, другу или трећу страну, него да износи чињенице, на основу критичког поимања околности, догађаја и личности. А околности везане за једну од најзначајнијих личности четрнаестог вијека на простору Хелмса су немилосрдно тачне, чак и из перспективе дуге шест стотина година.

Претензијом на престо Немањића, на који је имао родословно, односно насљедно право, Твртко је под своју титулу подвео Србе и територије којима је управљао. Географски, на првом мјесту Босну, те не постоји ништа спорно у тумачењу „Босански краљ Твртко“. Но, постоји у перцепцији ко су формално-правни, културолошки, вјерски, идеолошки потомци како Твртка, тако и становника тадашње Босне.

Сад ћу упростити, да бих могао да се фокусирам на поенту.

Прихватањем ислама, са свим посљедицама које он носи, од привилегија за вријеме Турског вакта, до промјене имена, начина религијског исповиједања, односа према богу и према другима и другачијима, постављених у џихаду, добар дио становништва Босне се одрекао било какве повезнице са аутохтоним фракцијама Хришћанства, православља, римокатоличанства, па на крају крајева и богумилства, заведеног као јерес, али хришћанска јерес, Исуса, Библије и свих друштвених норми карактеристичних за тај период. Дакле, у потпуности се утопио у идеју окупатора, што су Турци свакако били.

Елем, по ком параметру, историјском, моралном или рационалном би они који данас баштине право насљедника султана, паша, ага и бегова, могли својатати Твртка, који је са њима ратовао? И зашто то уопште раде?

Одговор је једноставан, Босанци, Бошњаци или како се већ данас називају, пролазе кроз вишевјековну кризу идентитета, те су од средњег вијека, па до данас, били Турци, па дочекивали Аустријце, нудећи се да су Келти и Илири, у СХС-у постали Срби мухемединци, краљу Александру стопе посипали цвијећем, онда и сами постали цвијеће, хрватско, затим креће фаза муслимана са малим м, које Титовом одлуком прераста у велико и у велики преседан у свјетским оквирима, да би 1993. постали оно што су и данас. И да не буде забуне, немам ја ништа против, нека се свако изјашњава према осјећају, али тај осјећај не смије оспоравати достојанство других.

Дакле, браћо Бошњаци, будите и Келти и Трачани и Пелазги и Чејени, шта год желите, само нама оставите да будемо оно што смо одувијек били - Срби, како ми, тако и наши преци, међу којима је свакако и „Босански краљ Твртко“. 

Пише: Давор Цицовић