Чување Христовог гроба представља древни обичај који је у хришћанском свијету забиљежен само у Јерусалиму и Врлици, малом мјесту у Хрватској смјештеном између планина Динаре и Свилаје, наводи за Срну двадесетогодишњи Алекса хаџи Драгић, један од чувара Христовог гроба.

Чување Христовог гроба - обичај који постоји шест вијекова

Тачни подаци о самим почецима овог обичаја нису забиљежени у историјским изворима, али према усменим предањима постоји најмање 600 година.

Дуга традиција је уткана у тај православни обичај, који је највјероватније и у Врлику донесен из самог Јерусалима.

Чувара Христовог гроба одликује чојство и јунаштво

Посебност обичаја је то што чувар Христовог гроба не може да буде свако.

- Чувари могу да буду људи искључиво који су рођени на простору општине Врлике из једног од села из округа манастира Драговић, подигнутог 1395. године, или у данашњој ситуацији људи који воде поријекло из тих крајева. То су опет одабрани људи са високом спознајом за добро, морал, јунаштво и чојство.

Ради се о достојанственим људима који су спремни да ту традицију изнесу у најбољем свјетлу - прича Алекса, који не крије радост што је један од 60 чланова, колико броји друштво "Чувари Христовог гроба".

- Далмација је српска етничка и историјска покрајина у којој је православна вјера имала динамично искуство и трагичну историјску судбину - каже Алекса.

Православни Срби су у њој вијековима водили битку за националну и вјерску посебност и слободу.

- По византијским изворима, најзападнија српска покрајина у Приморју била је такозвана Паганија, која је заузимала крајеве између ријека Неретве и Цетине - прича Алекса о историји свог народа у Далмацији.

"Србљи" се на горњој граници Цетини помињу 1436. године као сточарско становништво са локалном самоуправом и широком унутрашњом аутономијом. Алексини коријени потичу из српског села Отишић, надомак Врлике, које је одвијек било "гнијездо" великих и честитих људи.

- Чувари Христовог гроба представљају потомке таквих Срба и њихови васкршњи обичаји су најтипичнији ментални код динарског психичког типа. Његовање традиције је од изузетне важности, али оно се не зауставља само на свечаностима и светим службама. Бити чувар значи настављати свој рад и када се ношња скине, бити чувар значи носити ту историју и свједочанство са собом и бити живи примјер те наше прошлости и непрекидном борбом доприносити на очувању нашег индетитета кроз културна добра и изношењем ствари онаквих какве јесу - прича Драгић.

Алекса открива да је обичај чувања Христовог гроба наслиједио од оца и дједа, који су, такође, били чувари.

- Листајући старе албуме наишао сам на слике оца у некој чудној, али прелијепој ношњи и питајући га о томе слушао сам сате и сате прича о обичајима и чуварима. Пожелио сам и ја бити један. Жеља за облачењем ношње била је присутна далеко прије него ћу је и обући, док једног дана нисам добио позив од доброг пријатеља који ми је предложио, ако желим, да дођем на састанак и можда будем чувар - прича Алекса.

Према његовим ријечима, облачење народне ношње за њега је била права радост.

 - Прво моје облачење је за мене било и симболично јер сам доживио двије велике радости. Облачио сам ношњу свог краја и носио сам је на богослужењу у Хиландару - то је један предиван осјећај на ком сам захвалан Богу и од тада почиње моје службовање и труд да допринесем удружењу и родном крају колико могу - казује Алекса.

Далмација - бедем који повезује српске земље

Далмација је, за Алексу, бедем који све повезује својом историјом и људима који свједоче истину - она представља прву линију одбране од сваке лажи оних који покушавају да баце љагу на српски народ. Алекса зато жели да се врати у крај одакле су његови преци отишли у свијет.

 - Жеља за повратком свакако постоји, ако Бог да - догодине у Книну! - поручује двадесетогодишњи Алекса.

Својим вршњацима је поручио да чувају традицију и обичаје како би се сачувао идентитет Срба из Далмације, народа који је доживио страдања, муку и патњу. Иако живи у Београду, гдје је и рођен, Алекса хаџи Драгић са великом љубављу прича о српском селу Отишић, Врлици и обичајима које су Далматинци однијели са собом у свијет.

Обичај чувања Христовог гроба уврштен је у Национални регистар нематеријалног културног насљеђа Србије.