„Више волим као писац бити оспораван, него као писац слављен. И у том смислу ме увек одређене награде потресају јер се бојим да бих могао постати писац који није проблематичан. Волим ситуацију, не само своју, већ кад је један писац у стању да изазива контроверзе у свету својих читалаца“ , говорио је Данило Киш, један од десет највећих свјетских писаца 20. вијека, који је прије 83. године, 22. фебруара 1935. године рођен у Суботици.
Његов отац Едуард Киш, мађарски Јеврејин и мајка Милица, Црногорка православне вјере, у вријеме доношења антијеврејских закона су Данила и његову три године старију сестру 1939. крстили у православној цркви у Новом Саду. Једном приликом ће та чињеница писцу спасити живот. Доста касније, 15. октобра 1989. сахрањен је у Београду према православним обичајима. Кишов пријатељ и књижевник Божо Копривица ће то објаснити: „Он је вратио дуг. Њему је крштењем у православној цркви спасен живот и он је као сваки частан човјек вратио дуг“.
Самосвијест и храброст
Овај „геније из четири земље” (Србија, Мађарска, Француска, Црна Гора) како га је назвао Марк Томпсон, аутор Кишове биографије на енглеском језику, која је у Србији изашла 2013. под насловом „Извод из књиге рођених“ („Birth Certifikate: The Story of Danilo Kiš“) свједочиће да је почео да пише због рата. Тај рат обиљежио му је дјетињство. Послије распада Југославије 1941. године, породица Киш нашла је уточиште у једном селу у западној Мађарској, код тетке по оцу Данила Киша. По наређењу Адолфа Ајхмана 430.000 мађарских Јевреја одведено је у Аушвиц, а међу њима и његов отац Едуард Киш.
У Југославију, тачније Цетиње у Црног Гори, вратили су се 1947, а четири године касније умире му мајка. На Цетињу завршава средњу школу, иде у музичку школу и свира виолину, преводи са француског, мађарског и руског језика. Од 1954. студира упоредну књижевност на Филолошком факултету у Београду. Био је први који је дипломирао на тој групи, као најбољи студент. Послије завршених студија проводи годину дана у војсци, објављује по часописима и ради у њима.
Наставио је и да свира ромску музику и мађарске романсе. Његов пријатељ Копривица свједочи како је Киш имао невјероватну харизму и како је доминирао у друштву. Киш је имао и глумачког дара па је играо у филму „Дан четрнаести“ из 1961. редитеља Здравка Велимировића, и у фиму „Штићеник“ из 1966. редитеља Владана Слијепчевића. Међутим, одлучио је да буде писац, „књижевни Жан Пол Белмондо“, како га је доцније назвала једна америчка новинарка.
Роман „Мансарда“ објављен је 1962. заједно са другим романом „Псалм 44“.
„Башта, пепео“, збирка прича објављена 1965. године, „Рани јади“ из 1969. и „Пешчаник“ објављен 1972. чине Кишов „Породични циркус”, чија је тема поменуто ратно дјетињство у Мађарској.
„Прва асоцијација на помен Данила Киша ми је бол, самосвијест и храброст да се исприча сопствени живот“, каже за Спутњик новинарка Оливера Ђурђевић. Она додаје да је Киш појашњавао како је тема дјетињства у његовим књигама заблуда и грешка критичара, а да је заправо, како је он тврдио, посреди „жеља да се нађе првобитна чистота, каткад у свијету детињства, каткад у самом себи“.
Час анатомије
Писац Владимир Кецмановић каже за Спутњик да је због Кишове „Гробнице за Бориса Давидовича“, коју је прочитао у средњој школи, пожелио да буде писац.
„Гробница за Бориса Давидовича“ је збирка прича замишљена у Бордоу 1973. и 1974. док је на универзитету предавао српско-хрватски језик. Објављена је 1976. и многи је сматрају за прво постмодернистичко дјело у југословенској књижевности. Књига је прво хваљена, али су онда услиједиле оптужбе да је фалсификат.
„Шездесетих и седамдесетих година ако сте желели да критикујете југословенски систем, морали сте то да чините под кринком критике стаљинизма и Совјетског Савеза. ‘Гробница’ је примјер тога, пар екселанс, мада, мени су се више свиђали ‘Башта пепео’ и ‘Пешчаник’, али сам знао да ће ово бити његова најдискутиранија књига. Много људи је имало сличне идеје о комунизму, али нико од њих није био тако добар писац. ‘Гробница’ је била и јача критика и боља књижевнист него било шта друго што су остали писали“, рекао је поводом ове афере хрватски публициста Славко Голдштајн.
Група која је била против Киша предвођена је Драганом Јеремићем, књижевником и универзитетским професором који је касније објавио и студију о полемици са Кишом, „Нарцис без лица“. НИН тада објављује четири текста против Киша и таман кад је требало да изађе број са једним текстом из другог табора, а писао га је књижевник Предраг Матвејевић, стигла је вест да је Киш вратио НИН-ову награду.
„Час анатомије“ је књига одбране нападнуте „Гробнице за Бориса Давидовича“, коју је Киш написао за само мјесец дана.
„Имао је надмоћ над нашим скученим приликама“, рећи ће писац Игор Мандић.
Иако је судски процес завршен у корист Данила Киша који је ослобођен оптужбе да је плагијатор, он одлази у самонаметнуто изгнанство у Француску где као лектор за француски језик борави у Стразбуру, Бордоу и Лилу. Посљедње године живота провео је у Паризу.
Јединствена појава без насљедника
Посљедња књига коју је за живота објавио 1983. године је збирка од девет приповиједака „Енциклопедија мртвих“. Постхумно су објављене још „Горки талог искуства“, „Живот, литература“, „Лаута и ожиљци“, „Песме и препеви“. Добитник је Андрићеве, Седмојулске и АВНОЈ-еве награде. Био је предлаган неколико пута за Нобелову награду. Књиге Данила Киша преведене су на француски, енглески, руски и друге језике. О његовом дјелу написане су многобројне студије. Био је дописни члан САНУ. Умро је у Паризу 15. новембра 1989. Сахрањен је у Београду.
