Држи нас светиња: „Зеница ока мог, гнездо је лепоте твоје!“

08.01.2024. 17:45
0
ИЗВОР: politika.rs

„Идемо брате“, каже високи свештеник са свежњем кључева у рукама. Отвара прву браву на огради са бодљикавом жицом и потом је одмах закључава.

„Да ми се неко не завуче“, говори док стојимо на уском поплочаном појасу и пред новом бравом на гвозденој капији изнад које је постављена мрежаста арматура. Улазимо у спољну припрату, с лијеве стране остају фреске пресвучене наслагама чађи и натпис на арапском. Ћутимо пред трећим, дрвеним вратима украшеним оковима. Свештеник муњевито, рутински окреће кључ – улазимо у полутаму Богородице Љевишке. Залазеће сунце пада косо по зидовима. Откуд бијеле мрље на фрескама које личе на пахуље снијега?

Ријеч је о врхунским остварењима једне цивилизације која је на Косову и Метохији дотакла свој средњовјековни зенит. Сликари краља Милутина, отац и син, Евтихије и Михаило Астрапа генијално су представили догму, мистику, синтезу античког свијета и хришћанства, светог и световног, књижевног и црквеног. Тражили су идеални спој религије, филозофије и умјетности, па су љевишко сликарство и архитектура, седам вијекова касније, препознати као благо Унеска и вриједност цијелог човјечанства.

Др Бојан Поповић, за сликаре Евтихија и Михаила, каже да један слика тако да лица дјелују као да излазе из сјене, а други живопише некада намјерно ружна лица, али знатне унутрашње љепоте у типично људском немиру.

Изгледа да су немир и љепота двије кључне ријечи којима се, и данас, може објаснити Љевишка. Када је црква претворена у џамију осетио се тај дубоки потрес, један непознати свештеник је заридао и записао на страницама неке књиге: „О жалости шта дочека лето, које лето! А сад Турци у тај храм клањајут с а христијани не пуштајут“. Отомански господари Призрена су главни храм и катедру митрополита претворили у џамију, неком оштром алатком изубијали фреске како би се малтер задржао на њима. Ти ударци данас личе на пахуље које падају по лицима светитеља.

Да ли је неко прије ове тристагодишње таме и пропасти Богородице Љевишке схватио о чему је ту ријеч и какво је то благо? Јесте – један је, очито образовани муслиман, дао да се на фрескама у спољњој припрати, на арапском језику, урежу стихови персијског пјесника Хафиза:

„Зеница ока мог, гнездо је лепоте твоје!“

За натпис је одабрао сам улаз цркве, да подстакне и упозори у какву се умјетност улази.

Док је аутор овог текста неколико дана послије Погрома 2004. покушавао да објасни замјенику шефа Унмика, Чарлсу Брејшоу, шта ту пише – један призренски Турчин је нијемо стајао и плакао. Још није вријеме да му се име помене. Около је био гар, жица од сагорелих гума и два чађава бурета из којих је просута нафта по храму.

- Све је ово радосна туга. Ту је много лепо служити, погледајте олтар - прича данашњи свештеник и чувар Богородице Љевишке Владан Вукомановић. Он је овдје, недавно, наслиједио оца Ђорђа Стефановића и изгледа као да све разумије и да су љевишки вијекови сјаја, страдања и обнове прошли кроз њега.

Слика

Ангелина, Владан и Јасна Вукомановић (Фото: Живојин Ракочевић)

 - Ово су обновили Французи рестауратори -  показује ка чувеној представи мајке Божије са котарицом. Она је у Погрому 17. марта 2004. претворена у тамну мрљу и тада смо вјеровали да је никада нећемо видјети. Ударац тупим предметом одбио је дио фреске која је досликана у посљедњој обнови. Баш испред тог убоја на композицији стоји тешко кандило од филиграна и оникса. Баца меку свјетлост на котарицу из које дијете Исус храни свијет и овај град.

- Ни у једној другој Милутиновој задужбини неће се наћи толико ведрине и овоземаљске раскоши у којој учествују и историјске и свете личности - записала је професорка Гордана Бабић.

Тешко је данас наћи у свијету једну тако лијепу цркву у коју долази мање људи и у којој је живот снажно повезан са светим и историјским личностима са њених зидина.

Излазимо – поново три пута звече кључеви.

- Хоћете ли мало до нас? - пита отац Владан док крећемо према парохијском дому. Откључава једна врата, па потом другу тешку капију, пролазимо кроз гвоздена врата испред терасе, откључава врата свога дома, отвара пета врата унутар куће и дочекују нас радосна лица попадије Јасне и ћерке Ангелине.

- Она се стиди, а највише воли да се игра са игуманом Михаилом из Светих Арханђела - објашњава Јасна и поставља призренске баклаве – нуди лимунаду и бозу. У топлини овог дома, иза пет врата и капија, има разумијевања за свакога, јер они су овдје због љубави.

- Светиња нас држи, а кад звона зазвоне ваздух устрепери - каже Јасна. Ангелина се привикла на ријетког госта и тешко јој је што одлази. Поново кључеви и метални звукови брава, отац иде до Призренске богословије, за њим све мора бити затворено.

Богородица Љевишка је српска Сикстинска капела која говори језиком вјере, наде и љубави, она се јавља животом ово троје младих људи, она се одржава службом Богу. Из ње ће и овог Божића кренути тамјан и молитва кривудавим улицама Призрена и отвориће све браве, и сва врата.

Пише: Живојин Ракочевић

Коментари 0
Повезане вијести
Ухапшен још један Србин са Космета Ухапшен још један Србин са Космета
"Те ноћи горело је Косово поље, горела сам ја, горела је моја душа" "Те ноћи горело је Косово поље, горела сам ја, горела је моја душа"
Живимо за дан када ће се српска тробојка вијорити на КиМ: Зашто говор директора ВОА постаје виралан Живимо за дан када ће се српска тробојка вијорити на КиМ: Зашто говор директора ВОА постај...
Најчитаније
  • Мирном шетњом у Добровољачкој улици обиљежене 32 године од злочина
    19h 6m
    15
  • Данас обустава саобраћаја на подручју Полицијске управе Источно Сарајево
    21h 55m
    0
  • Метеоролози упозорили: Припремите се за снијег вечерас
    11h 56m
    0
  • У току потрага за несталим Миодрагом Цванићем
    17h 42m
    0
  • Наташа успјешно оперисана: Опоравак зависи и од наше помоћи (ФОТО)
    9h 45m
    0