Његов живот могао би да послужи као сценарио за филм. Има позамашан логорашки радни стаж и данас се сјећа ужаса Другог свјетског рата. Душан Стојиљковић је преводилац и публициста, а за 95 година преживио је много тога.
Једна писаћа машина за све године колико ради не би могла да откуца оно што је стало у 95 година живота Душана Стојиљковића, пише РТС.
– Био сам на Бањици најприје, потом у Маутхаузену и на Голом отоку – открива Душан Стојиљковић, преводилац и публициста.
“Дека државни малер”, како га зову, успомене из чак три логора сабира до касно у ноћ у собици старачког дома.
Рођен је 1924. године у околини Јагодине. Из нишке гимназије се прикључује партизанима, а због сумње да је издајник логорашки радни стаж започиње 1943. године на Бањици.
– Бањицу памтим по 7. и 8. септембру, када су стријељане жене. То је било испод нашег прозора, ми смо слушали шта се доле догађа. И отпочела је пуцњава и млаћење гвозденом штанглом. Памтим и ријечи Радмиле Шнајдер, ‘Убиј, Радоване, не мучи!’ – сјећа се Стојиљковић.
Душанове муке на Бањици су почеле, а наставиле се у Маутхаузену гдје је депортован септембра 1944.године.
– Маутхаузен памтим у цјелини. Памтим људе које сам познавао, памтим људе које сам упознао, памтим љекаре чија сам жртва био, био сам жртва медицинских виво експеримената – напомиње овај времешни логораш.
Каже да га нада да ће и то страдалиште преживјети никада није напустила. Али да човјек може да преживи три логора, у то није вјеровао.
– Нисам ни изашао из логора, јер ме је Удба одмах ставила на црни списак и ја сам практично живио као издајник. Ја сам за руководство Србије био издајник. Ја никад нисам имао статус нормалног човјека – каже Душан.
Логорашки статус потврдио је и 1951. године када се нашао на преваспитавању на Голом отоку, гдје је провео 18 месеци.
– Онако, лично, најгоре је било на Голом отоку, јер Голи оток није имао човјека. Појам човјека на Голом отоку не постоји. Сви смо ми на Голом отоку били каубоји кад дође нова група. Кад дође нова група формира се дворед, и сви новопридошли банда, прођу и ми сви тучемо – сјећа се Душан.
И данас чува свој логорашки број, а од 1968. године када је рехабилитован о ужасима које је преживио не размишља.
И у десетој деценији Душан ноћи проводи учећи њемачки и сакупљајући грађу о логорима. И има само једну бригу – не зна хоће ли све стати у једну књигу, јер његов живот послије свега заслужује више томова.
У наручју ми умире, посљедње ријечи биле су му “мама”
У недавној потресној исповијести за Блиц испричао је детаље језивих дешавања у логорима из којих је ипак успио да изађе жив:
– Умире ми у наручју друг, тежак туберкулозни болесник. Посљедња ријеч коју је рекао била је ‘мама’. У руци држим његово посљедње парче хљеба. Износе га и бацају на камару лешева. Сједам испод гомиле лешева, једем његов буђави хљеб… и плачем као дијете.
И дан-данас, седам и по деценија касније, Стојилковић, један од двојице живих српских логораша, преживљава трауме из злогласног логора Маутхаузен (Аустрија) током Другог светског рата.
Дробилица за кости
Тај концентрациони камп био је познат као “дробилица за кости” или логор најтеже треће категорије од којих је подлогор Гусен био најстравичнији. Пошто су изнемогли заточеници, између осталог, морали да носе огромне блокове камена. Процјена је да је око 7.000 Срба било заробљено у Маутхаузену, а да половина није преживјела.
– Сиђемо доле и ту почиње борба за “лакши камен”, од 20 до 30 килограма, који је требало носити уз 186 “степеница смрти”. Били смо кост и кожа. Ручак је била порција “супе” коју најприје нисмо могли да једемо, а послије пар дана то је била ‘божанствена храна’. Имали смо по 30 килограма. Траву смо јели, толика је глад била – сјећа се Душан Стојиљковић, чији је логоршки број био 107032 који му је жигосан на руци.
Покусни кунић за нацистичке љекаре
Након пада у строју приликом јутарњег пребројавања, бива одведен у болницу гдје постаје, како је испричао, покусни кунић за нацистичке љекаре.
– Одведен сам на операцију здравог слијепог цријева која ми је извршена у програму само једног од таквих експеримената који су нада мном извршили нацистички лекари. ‘Оперисао’ ме је, односно тај експеримент је извео доктор Херман Рихтер, чији је хоби била хирургија, а ја сам му био покусни кунић – прича Стојиљковић и додаје – У логорској болници сам био жртва и других ин виво експеримената као што је паљење ноге усијаним предметом, затим експеримент вакцинације…
Срећа у несрећи била је та да је након опоравка остао да ради у болници као медицински ћата, и то на два јеврејска блока тифусара.
– Знао сам језике, али како сам ја могао да будем медицински ћата?! Један љекар је пријетио да ће ме пријавити, али је наишао главни љекар, др Рубљов, Рус, који је завео ред и спасао ме тако да сам ја остао да радим у логорској болници до ослобођења логора.
Стојиљковићеве муке нису престале завршетком Другог светског рата. Судбина Душанова била је таква да није могао да избјегне ни Голи оток.
– На Голи оток сам спроведен с Аде Циганлије. Пре тога сам био позван пред трочлану комисију гдје ми је један удбаш наредио: ‘Револуционар, потпиши овдје, преко шест месеци’ – присјећа се Душан.
А остао је пуних 18.
Заувијек одбачен од свог народа
Због тога што се налазио на мети Удбаша никада није успио да добије како националну, а тако и борачку пензију.
– Данас сам породични пензионер тако што сам добио породичну пензију своје покојне супруге Марије која је у пензију отишла са мјеста директора Издавачког предузећа ‘Просвета’. Породични сам пензионер 70 одсто и ратни војни инвалид 90 одсто – закључује Душан Стојиљковић.
