Сарајевске урбане легенде-битка за Храсно Брдо и Пофалићка битка

Водитељица дневника, Дениса Џака, обавјештава јавност да „Обиљежена је 25-а годишњица битке за Храсно брдо, када су припадници Армије Републике Босне и Херцеговине и Специјалног одреда полиције „Босна“, извели акцију којом су осујећене намјере агресора да на овом правцу изврши пресијецање града.“ /Дневник ТВСА, 8. јуни 2017 (www.tvsa.ba)

Мене као дио јавности заинтригира изјава да је то битка „којом су осујећене намјере агресора да на овом правцу изврши пресјецање града“ и очекивао сам основне информације о активностима „агресора“ који на овом правцу нападним борбеним дејствима чини све да пресијече град на двоје. Као питомац ШРО Билећа давне 1988. године научио сам особености напада на насељено мјесто. Борбени поредак састоји се од јуришних група са опремљеном најразноврснијим средствима за блиску борбу, којима артиљерија прави пролаз, тенкови рашчишћавају терен а војници стрељачким оружјем и другим борбеним средствима штите себе и друга оружја и оруђа.

Пажљиво гледам и слушам прилог у коме сада говори Игор Гаврић, предсједавајући Градског вијећа Сарајева који каже: „Овај догађај … везан је за дан одбране општине Ново Сарајево са ове стране, значи са јужне стране општине…“ Он каже одбрана, а ја се опет сјетим Билеће гдје сам научио, био сам одличан питомац, награђен најбољом прекомандом у Београд, на ВМА, у Центар за ментално здравље и здравствено просвјећивање, да је одбрана (енг.defence) вид борбе, којим се-комбинацијом ватре, активних дејстава, вјештим коришћењем земљишта и цјелисходним маневром-ломи, одбија, задржава или успорава напад непријатеља. У наведеном догађају, циљ је задржавање, успоравање или потпуно сламање „агресорског“ напада.

Због тога очекујем да ће неко о непосредних учесника овог ратног догађаја нешто рећи о нападу “агресора”, кад оно баш супротно, Енвер Дервишевић, из Удружења одред Храсно брдо, саопштава: „„Ми сми задовољни тим даном јер смо успјели да пробијемо тада непробијене непријатељске положаје …“. У том тренутку повезах све информације из прилога схватих да битка за Храсно брдо, није одбрана општине Ново Сарајево, и града Сарајева од пресијецања на два дијела, како тврди Игор Гаврић и водитељица дневника, него напад припадника Армије Републике Босне и Херцеговине и Специјалног одреда полиције „Босна“ на положаје Војске Републике Српске. И схватим да их и не може бити јер та акција се није ни десила, јер тог дана није се десио напад Војске Републике Српске правцем Враца-Храсно брдо-Касарна Маршала Тита-Пофалићи, с циљем пресијецања града на два дијела.

Нелогичан и лажан је став водитељице дневника да је овај напад „акција којом су осујећене намјере агресора да на овом правцу изврши пресијецање града“. Како ћеш нападом на положаје „агресора“ на Храсном Брду, пресијећи намјеру „агресора“ да војном акцијом на (овом) правцу Враца-Храсно брдо-Касарна Маршал Тито-Пофалићи, пресијече град на двоје. Нелогично је и немогуће пресијећи, побиједити, поразити намјеру „агресора“ да пресијече град на двоје. 

Још ниједна војна сила није успјела у повијести ратовања војно поразити неку намјеру, примјер: да се на неком правцу изврши пресјецање града, од стране друге војне силе. Наравно, да има много примјера гдје је војска једне стране војно поразила конкретну нападну акције неке војне силе, која је жељела пресијећи град.

Занимало ме је шта садрже о битци за Храсно у други извори и наиђем на прилог на порталу nap.ba: „Самир Чајић се сјећа херојске битке за Храсно Брдо: Најкрвавији дан Сарајева.“ (hhttp://nap.ba/new/vijest.php?id=36186).

Самир Чајић, припадник одреда Босна, замјеник командира Специјалне јединице Винка Шамарлића, објашњава у прилогу да “Било је рано јутро, око пет сати, када смо добили узбуну за покрет у акцију” и да се тог јутра 8.јуна 1992. године ”Наша јединица на једном правцу креће са подвлачењем према њиховим рововима.”, који се налазе на Храсно брду. И ове ријечи Самира Чајића потврђују да је ово напад на “агресорске” положаје на Храсно брду, а не одбрана од војне акције пресијецања града на двоје од стране агресора.

“Најкрвавији дан Сарајева”, дио наслова овог прилога сугерише, а наглашава и Самир, да је “Осми јуни је најкрвавији дан у цијелом рату. Имали смо 228 погинулих бораца и стотине рањених, сјећа се Самир Чајић.”

И ове три изјаве Самира недвосмислено потврђују да је акција на Храсном брду био напад на положаје Војске Републике Српске, “Пробили смо линију и задржали је уз тешке губитке…Идемо као без душе и пробијамо линију, растурамо им одбрану, али они се и даље бране жестоко…. Све то је неиздржљиво и онда крећемо жестоко и пробијамо линију врло брзо. Изненадили смо их , побацали су све и побјегли.”

Нема података о губитцима “агресора” у овој акцији, ни колико су дана држали пробијену линију!

Још једна урбана сарајевска легенда, легенда о Пофалићкој битци, формирана је по сличним  принципима, као и ова легенда о бици на Храсно брду.

Као оправдање за напад на Пофалиће послужила је измишљена прича да ће ЈНА заједно са ВРС војном акцијом, нападним дејствима припрема да пресјеце града на два дијела правцем Пофалићи-Касарна Марша Тито-Храсно брдо-Враца (Грбавица).

Садржај прилога “Пофалићка битка 24 године послије: Гром спријечио пресијецање Сарајева на два дијела.”(www.nap.ba/new/vijest.php?id=24810) садржи елементе на којима је формирана ова сарајевска урбана легенда. Новинари Патрие износе став, не наводећи извор да је неко знао да  “План српског агресора је био пресијецање Сарајева преко Новог Сарајева, спајање линије Жуч – Пофалићи са тадашњом касарном Маршал Тито и с Грбавицом, која је ваздушном линијом 500 метара удаљена од касарне.”

Аутор текста са посебним задовољством, с осмијехом, износи сљедећу информацију: “У току саме битке генерал Ратко Младић, тек именовани командант тек основане Војске РС, тражио је од генерала Милоша Бароша, команданта касарне Маршал Тито, да из ње покрене тенковску јединицу бивше ЈНА. У неко доба, љут што Барош оклијева, рекао му је: “Генерале, убиј се или обуци сукњу”. Генерал Барош није имао храбрости извести јединицу из касарне.”

Међутим, док је стварао сарајевску урбану легенду Пофалићка битка, која је као и све друге битке, “била је то пресудна за Сарајево”, аутору је побјегла логика, па изјављује, иако је већ написао са подсмијехом, да “Генерал Барош није имао храбрости извести јединицу (ЈНА) из касарне “(Касарна Маршала Тита), да су “Припадници бивше ЈНА и српских паравојних формација покушали су тог 16. маја 1992. године пресијећи главни град државе Босне и Херцеговине…” Занимљиво, нова логичка игра, са којом се неуспјешно играју аутори прилога. Како ће ЈНА покушати пресијецати град на двоје кад генерал Барош није имао храбрости да изведе јединице ЈНА из касарне. Можда су постојале неке друге јединице у акцији којом су покушале пресјећи град на двоје, али их нико није видео. Нека невидљива јединица ЈНА!

И на крају неуспјеле приче, о сарајевској урбаној легенди која се зове Пофалићка битка, аутори поентирају са сулудом аргументацијом да су “У рану зору 16. маја 1992. године, сат раније него што је агресор очекивао, бранитељи Сарајева спријечили су ту намјеру. …(остаје нејасно кад су са намјере прешли на покушај) Припадници бивше ЈНА и српских паравојних формација покушали су тог 16. маја 1992.године пресијећи главни град државе Босне и Херцеговине…Иако слабије наоружани онемогућили су пресјецање Сарајева.”

Ово заслужује посебан коментар, јер још нико нормалан на свијету није нешто овако изјавио, ово је Сарајевски Досије X. Прво, бранитељи Сарајева тврде да су знали кад ће у колико часова и ког дана кренути акција пресијецање Сарајева на два дијела од стране ЈНА и Војске Републике Српске. Друго, они су акцијом “Гром” нечим што је и данас тајна, вјероватно неким Теслиним оружјем, “сат раније него што је агресор очекивао, бранитељи Сарајева спријечили су ту намјеру.”

И на крају да закључимо: бранитељи Сарајева и сарајевски новинари преносе са кољена на кољено причу о двије урбане градске легенде, (битка за Храсно и Пофаличка битка) у којима су побиједили ЈНА, која је покушала војним нападним дејствима град подијелити на двоје, али оба пута су ти покушаји спријечени прије него што су се и догодили.