Кроз сметове више од метар и по, уз снијег који је немилице падао у том тренутку на Мањачи, односно у Горњим Рекавицама, чланови Горске службе спасавања Бањалука су ходали сатима како би дјечака Вука, који је тешко болестан и на механичког вентилацији, одржали у животу, тј. како би донијели гориво које ће покретати агрегат и обезбиједити да ова машина настави радити. И успјели су, дјечак је уз њихову помоћ преживио најкритичније тренутке.

Колико су ови хуманитарци и волонтери препјешачили у тих пет-шест дана, вјероватно ни они сами не знају, али знају они до којих су дошли, они који су били заметени у снијегу и без лијекова, струје и који су се са зебњом питали шта ће бити с њима.

Све је почело, како прича за "Независне новине" Бошко Дамјановић, начелник Горске службе спасавања (ГСС) Бањалука, 23. децембра, када је око седам сати навече, док је још био на послу, добио позив од дјечаковог оца Жељка Малог.

- Казао ми је да има болесно дијете и питао да ли бих могао да им помогнем, јер се дијете налази на механичкој вентилацији, немају струју, али имају агрегат који није у најбољем стању, а гориво које имају издржаће до зоре. Одмах сам назвао ватрогасце да их питам могу ли обезбиједити гориво и однијети им, након чега сам назвао оца, који ми је рекао да се налазе у мјесту Горње Рекавице, те објаснио којим путем треба да идемо. Тада снијег није био толико нападао, а одмах сам с ватрогасцима договорио да нађу возило и да, ако немају кога послати, идем сам са возачем. Радио сам до 22 часа, отишао до стана да узмем гојзерице, хлаче, јакну, након чега су из Цивилне заштите дошли са џипом, те смо узели гориво и кренули - истиче Дамјановић.

Иако је, како каже, снијег био нападао око 30 цм, успјели су аутом доћи до куће, те су унијели гориво, на огромну радост породице, јер је већ тад агрегат слабо радио.

- Ми смо тада понијели 30 литара горива, размишљајући да ће имати за наредна 24 сата. Након тога смо кренули назад и успут обавијестили Цивилну да им је слаб агрегат. Међутим, одмах у повратку, око 23 сата се заглавио наш џип. Враћали смо се назад неких 150 метара и даље нисмо могли. Неколико сати смо се мучили, али смо на крају морали чекати екипу из Цивилне, и тек у пет ујутру смо се успјели извући - прича он.

Сљедећег дана су примили маил од представника Савеза ријетких болести РС, који су их обавијестили да их је контактирао отац дјечака, те замолио за помоћ.

- Рекли смо да ћемо доћи иза пет сати, јер сви радимо прву смјену. У међувремену сам договорио да се припреми резервни агрегат и гориво. Тог дана око 14.30 сам назвао Вуковог оца да јавимо кад ћемо доћи, али он је такорећи плакао, говорећи да већ 20 минута покушава упалити агрегат, но, пукла је шпага и имају још мање од два сата времена. 'Струје нема, Вук ће умријети', рекао је тада, након чега сам одлучио да кренемо - прича Дамјановић и објашњава да Вук има тешки облик атрофије мишића.

Један колега је, каже, могао да крене раније, али иако су хтјели да сви заједно иду са опремом, одмах је јавио Цивилној заштити да морају ићи, јер је стање алармантно.

- Рекао сам да ми је потребан превоз до Мањаче, а да ћу ја даље пјешке. Одмах су изашли у сусрет. Отац ме је у међувремену звао и рекао да је струја дошла, допунила је мало батерију, али је стално нестајала. Ипак је било добро што је долазила, јер смо у сваком тренутку имали још два сата. Кренули смо са два џипа, пут није био прочишћен, а тих 4,5 до пет км, колико има од главног пута до њих, џип би се заглавио на сваких 100 метара. У тим тренуцима заглавимо један џип, ишчупамо га, па заглавимо други, и то траје сатима. Прешли смо свега 300-400 метара и планирали пјешке прећи тих пар километара. У међувремену, мјештанин је наишао са великим трактором, те смо кренули с њим, везали агрегат и гориво, и тако све до тренутка када нисмо могли даље. При томе добијамо информацију да су ловци кренули за нама. Кад смо се приближили неких 700 метара од куће, одатле смо кренули пјешке. Снијег је падао као никад, био је скоро два метра, али смо успјели да дођемо на вријеме и донесемо агрегат и гориво - испричао је он.

Након свега су кренули назад до тачке гдје их је трактор оставио, и ту су срели два џипа, као и Предрага Узелца, предсједника Ловачког удружења "Мањача - Стричићи - Бањалука", који је кренуо заједно са људима да однесу намирнице овој породици. Сву храну су однијели овој породици те се договорили да Вука сутрадан транспортују хитном, а након што машине очисте пут, што се и десило. Он је исказао захвалност Узелцу, јер им је изашао у сусрет, оставио им ауто и новац да наточе гориво.

Како каже, чланови ГСС-а иду тамо гдје механизација не може, а може чизма.

- То траје, али немаш другог начина - наглашава он.

Тако су и у четвртак, 26. децембра достављали инзулин, храну, те намирнице на Мањачи, у Гајићима, гдје су се у најтежим условима пробијали кроз сњежне наносе.

- У првој кући бака је живјела сама, у другој четворочлана породица, и њима су требали лијекови, храна, а у трећој бака и дјед, који имају терапију. И четвртог дана је била тешка ситуација, ишли смо у Кнежево доставити инзулин, а друга екипа је била на територији Бањалуке. Тако је било и за викенд, кад смо носили помоћ у Кнежево породици са седам дјевојчица. То је село Миљићи, неких 17 км од Кнежева према Имљанима. Тада су наноси били преко џипа, невјероватно је било. Путеви нису били проходни, само су се машине пробиле кроз те наносе. Остали смо цијели дан, тј. кренули смо у 11 ујутру, а вратили се око девет увече у Бањалуку - додаје он.

У ове акције су ишли радним данима ноћу, а викендом дању, а највише их је деветорица било оперативно. Појашњава да се раније нису сусретали са оваквом ситуацијом, али су имали вјежбе током којих су тренирали како да дјелују у таквој ситуацији.

- Постојање станице за ових 10-12 година је оправдано само што смо спасили овог дјечака, а да не спомињем друге случајеве спасавања живота. Ово је било физички напорно, али нас је држала позитивна енергија. Знали смо шта су приоритети и тако смо ишли. Ово је група људи који желе помоћи, јер се осјећаш да вриједиш кад неком помогнеш, и када видиш ту њихову срећу, тебе то испуњава. Ми немамо плату, волонтерски радимо све то, али је просто, или желиш или не желиш да радиш то - додаје он и наводи да им је управо посљедњих седам дана децембра обиљежило ову годину.

- Морам рећи да у 10 година није било активности која је дуже трајала и гдје је било толико угрожених. Надам се да ћемо сви из овог научити нешто и припремити се - закључује Дамјановић.