Током своје скоро хиљаду година дуге историје успона и падова српска заједница је његовала, а многе обичаје и задржала, као успомену на своју бурну прошлост и културно насљеђе Словена. Из тога насљеђа, издвајају се поједини врло интересантни српски обичаји, који странцима могу дјеловати чудно.

Пушком на јабуку

Као доказ своје способности, али и вриједности да брани кућу и жену, таст пред будућег зета поставља изазов да са највишег дрвета у дворишту пушком скине јабуку. Тек ако у тој намјери успије, младожења може да води младу.

Куповина младе

Младожења улази у кућу и новцем (раније дукатима) откупљује младу од родбине, која се притом цјењка и подиже цијену. Колико је обичај био поштован и заступљен, говори и то што су понекад своте изнуђеног новца биле баснословне.

Кнез Александар Карађорђевић 1846. издао наредбу која је гласила: “Искање и давање новца и злата за дјевојку укида се као обичај противан достојанству човечијем…” Тиме је овај обичај укинут, а данас су од њега остале само шале у виду симболичног откупа младе.

Бацање сита на кров

Када младенци након вјенчања дођу у свој нови дом, млада од свекрве узима сито у ком се налазе јабука и нешто житарица. Јабуку баца себи иза леђа, за срећу, а сито са житарицама (за плодност) на кров куће. Уколико се сито задржи на крову, сматра се да ће и млада да се задржати у кући.

Цијепање очеве кошуље кад се роди дијете

Обичаји српског народа везани за рођење дјетета имају коријене дубоко у паганској, словенској пракси и обично се преносе с кољена на кољено, кроз генерације и беспоговорно се поштују. Многи обичаји су еволуирали, али су свакако задржали првобитно значење.

Тако постоји вјеровање по ком треба цијепати мајицу мушкарцу када му се роди дијете, као и да то треба да чине само други мушкарци јер тако доносе срећу један другоме – да и они постану очеви. Сматра се да ће онај који задржи комад поцијепане тканине добити дијете истог пола као и отац коме је кошуља поцијепана.

Бабине

Бабине су период у првих 40 дана дјететовог живота, када је најподложније добрим утицајима и жељама бабица и кумова. За овај обичај везани су многи, додатни, најчешће магијски обреди, као и дарови којима се нешто намјењује мајци и беби, а од многих су се до дана данашњег задржали сљедећи:

* Ношење куване/печене пилетине (обавезно са главом) – како дете кроз живот не би јурило “као без главе”. Зна се да никако не би требало носити рибу јер она не говори, па да дијете не би ћутало “као риба”.

* Пита са сиром (или јабукама) – како би дијете увек било популарно и вољено код супротног пола. Пита од јабука је алтернатива сирници у данима поста.

* Округла торта или колач – да дјетету нарав и живот не буду “на ћошак”.

* Погача – погачу припрема неко од најближих (мајка, сестра, свекрва) и обично се ломи са дјецом или са неким ко није у браку. Ако погачу први загризе дјечак, сматра се да ће друго ијдете бити мушко, и обрнутно. Загрижени комад погаче би требало да се чува у колијевци барем 40 дана.

* Новац – бебама се у прву посјету, поред капице, бенкице и чарапица носи и новац. Према вјеровању, даје се за срећу и здравље, али га при давању треба намијенити. Тако се често чују ствари попут – да купиш књигу, оловку, чоколаду…

Извлачење ушију за рођендан

У нашој култури чупање ушију за рођендан је излив жеља наших ближњих да порастемо велики, али и једина ствар која слављенику поквари цјелодневну рођенданску еуфорију. Чим устанемо из кревета, ухвате нас родитељи, послије у школи прво учитељица, а онда и сви другари из одјељења, којима се касније подијеле бомбоне.

Када се вратимо кући, на извлачење ушију се обично изређа и цијела фамилија и комшије. Како обично сви у фамилији имају неког течу високог до плафона са огромним шакама – једноставно знамо да ће нас у својим “жељама” подићи до плафона.

Главни гост на слави – у чело стола

Обичаји у Србији везани за поштовање цркве и хришћанских обичаја веома су распрострањени и играју велику улогу у животу сваког вјерујућег Србина. Главна обиљежја прослављања крсне славе, тј. породиног свеца заштитника су вино, жито, славски колач и свијећа. Поред тога, обичаји у Србији налажу да, по доласку на славу, домаћин треба срдачно да дочека госта већ на улазним вратима, док се домаћица припрема да пред њега изнесе послужење. А новог госта или истакнутијег члана породице домаћин обично стави да сједи на челу стола, што је велика част. На чело стола се обично поставља најстарији члан породице, кум или зет, али ни прилика за указивање почасти страном госту никада не буде пропуштена.

Просипање воде за срећу

Овај обичај обично упражњавају баке и остали старији чланови уже и шире родбине. Прво почне са поласком у први разред, па самосталним одлажењем у школу, па за полазак на факултет, на испит, на разговор за посао…

Вјерује се да се тим чином тјерају могуће препреке и да након просипања воде све иде глатко.

Само, постоји једна цака – уколико се након просипања воде окренете и погледате за собом, ритуал губи смисао и повољно дејство.

У госте само непаран број цвјетова

Познато је да се за одлазак на свадбу, али и било коју другу прославу, у Србији добро пази који је број цвјетова у букету. Однијети паран број цвјетова сматра се некултурним јер се паран број цвјетова (или било којих предмета) везује за такозвану подјелу, тј. дарове на сахранама. Такође, боја цвијећа никако не би требало да буде жута или наранџаста јер су то боје за које се вјерује да подстичу љубомору.