Малован, Пребиловци, Пријани и многа друга српска села у ФБиХ која су готово изумрла, живе на глобалној мрежи, захваљујући малобројним ентузијастима којима коријен и прадједовско огњиште не дају да забораве ко су и одакле су па иако километрима далеко од родне груде, љубав према завичају свакодневно исказују нижући приче и фотографије на интернету о историји, знаменитостима и људима из тих крајева.
Села која су некада бројала стотине домаћинстава, по окончању ратног вихора припала су ФБиХ. Порушена и опустјела, што због ратних дешавања, што због миграција данас више живе у срцима оних који су одавно свили своја гнијезда негдје на другој страни свијета него што заиста у њима има живота.
Вареника и сирац
Под обронцима планине Малован, на путу Купрес - Ливно, на мјесту гдје вам у прсима снажно заигра и затрепери, смјестила су се два села Горњи и Доњи Малован, са свега двадесетак душа, од пријератних 300.
Фото: glassrpske
Чиста љубав према родном крају била је водиља неколицини Маловчана да у октобру 2006. године покрену интернет страницу "Мaлован на интернету: Разгледница из родног краја". Браћа Ваван, Драган и Марко, затим Мирко и Милан Дувњак те Јово Матић покренули су сајт.
- Имали су само рачунаре, интернет веза је ишла жицом. Њих петорица живе у Енглеској. Тако је све почело - почиње причу за "Глас Српске" пензионисани полицијски службеник, Маловчанин Зоран Дувњак са сталном адресом пребивалишта у Бањалуци.
Дувњак који је након одласка у пензију на себе преузео већи дио посла у вези са вођењем интернет странице прича како су отварали рубрику по рубрику, а сајт је из дана у дан растао.
- Сви смо се укључивали, колико је ко имао времена, а воље и жеље није мањкало. Обогаћивали смо нашу страницу причама о занимљивим земљацима, о завичају, поријеклу, нашим презименима и крсним славама. Досјетили смо се да направимо и рјечник традиционалних ријечи, да се не забораве ни вареника, сирац, машице, пржина, пракљача, ни многе друге које су наши преци користили у свакодневном говору - прича Дувњак.
Каква би то разгледница из родног краја била да ријечи не прате фотографије, тако су Маловчани направили и фото-галерију која данас броји неколико хиљада фотографија, махом са купрешких сабора.
- У Новом Саду и Београду организујемо завичајне саборе већ 18 година, толико живи и наш сајт. Осим занимљивих прича и фотографија сајт користимо и да земљаке широм свијета обавијестимо о догађајима који су планирани у завичају, сеоским славама, зборовима, али и о онима који су нас нажалост напустили - прича Дувњак.
Традиционални црквени зборови у Купресу који почињу од Духова, затим Сабор код крста у јулу, Видовдана, Илиндана до Пантелине, уз организацију свештеника Марка Ђурића, дешавања су која не пропуштају ни они који су расијани по другим континентима.
- Сви они, ма гдје били, а вјерујте једино у Африци нема Маловчана, планирају годишње одморе у складу са тим догађајима у родном крају. Вријеме чини своје и трудимо се на све могуће начине да наш Малован живи па макар и на интернету - испричао је Дувњак.
Фото: glassrpske
Текстове и приче са странице сабрао је међу корице књиге "Малован у сјећањима", јер књига ће остати будућим покољењима чак и ако се сајт једног дана угаси. Међу исписаним редовима пажњу привлачи и прича о два кума цркве у Маловану, а ријеч је о Предрагу Дувњаку и Драгану Вавану.
Покушавајући да испрате трендове, али и да што више младих приволе да се укључе у уређивање сајта и науче што више о завичају, направили су и "Фејсбук" и "Инстаграм" профил.
Иако родно огњиште стицајем околности није могао да обнови Зоран бар једном мјесечно одлази у Малован. Цијело љето проведе горе, откако је у пензији бави се пчеларством па пчеле цијело љето сакупљају најквалитетнији нектар са ливада и пашњака под обронцима Малована.
- Горњи Малован се држи добро, доста кућа је обновљено, током љета село оживи, само ове године било је тридесетак дјеце, урађен је пут, улична расвјета и ту има услова за развој планинског туризма - говори Дувњак.
За све што организују у завичају земљаци широм свијета помажу им финансијски, а десна рука у Маловану за бројне догађаје им је, каже, новинарка Валентина Дувњак, која се вратила на родно огњиште.
Баш како Дувњак на крају разговора рече, можда је туризам једина шанса за спас ових села која тако опустјела опстају на вјетрометини.
Писана ријеч
О томе размишља и Ацо Драгићевић, Пребиловчанин по рођењу и презимену, настањен у Стокхолму, који већ 18 година уређује портал "Пребиловци село на интернету" који је израстао у својеврсну хронику мученичког села чији су становници два пута убијени због српског имена и презимена.
- Идеја "Пребиловци село на интернету" рођена је још у рату деведесетих година минулог вијека када је становништво протјерано, свака кућа запаљена, а црква са криптом мученика минирана - рекао је Драгићевић за "Глас".
Први текстови објављени су о Савиндану 2006. године када је страница регистрована, а уз ћирилично уведено је и латинично писмо, а значајнији текстови добили су издање и на енглеском језику.
- Умјесто каменом и другим грађевинским материјалом започели смо подизати село писаном ријечју и фотографијом на глобалној мрежи. Први текстови говорили су о организованим посјетама родном селу уз пратњу мировних снага, са обезбјеђењем на почетку и зачељу колоне стизали су Пребиловчани из избјеглиштва за Задушнице, да посјете родну кућу, прислуже свијећу упокојеној родбини на гробљу и минираном храму - рекао је Драгићевић.
Додаје да би данас, када је живот на селу све атрактивнији, требало подсјећати на сеоска насеља и живот у њима, јер сеоски туризам је све привлачнији, а живот на селу угоднији. Ко хоће и жели упознати живот на селу у ово вријеме, довољно је да пропрати коју од емисија јавног сервиса Српске "Живот на селу".
Осим питања како ће села опстати у будућности, уколико се неко озбиљно не позабави могућностима које нуде и природне љепоте не искористe да неки нови живот исклија у њима, питање је и да ли ће и како опстајати и портали српских насеља на интернету.
- На ентузијазам и љубав према завичају може се, свакако, рачунати. Међутим то је недовољно, поготово што су захтјеви о накнади за мјесто на интернету и постављање, односно објављивање прилога све скупљи. Било је покушаја да Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета", која је обновљена 1990. године, партиципира у трошковима одржавања сајтова који то својим садржајем заслужују. Проблем јесте то што у БиХ постоје двије "Просвјете", једна у Сарајеву и друга са сједиштем у Источном Сарајеву. На наше иницијативе о могућој подршци сеоским порталима нису се удостојили ни да одговоре, а камоли да заједно тражимо рјешење - каже Драгићевић.
Нема подршке ни са других адреса, истиче наш саговорник, и додаје како се завичајно удружење "Огњиште", које је уредно регистровано у ФБиХ и које је преузело оснивачка права над завичајним порталом, обратило Министарству просвјете и културе РС да за библиотеке у Српској откупе књигу коју су издали заједно са "Прометејом" из Новог Сада. Удружење је одбијено, јер није регистровано у Српској.
Повратак коријенима
Бројни су сарадници завичајног портала, а један од вреднијих је новинар Младен Булут, Новосађанин по рођењу, потомак једне од најмногобројнијих пребиловачких породица, који с поносом истиче да су Пребиловци за њега чиста емоција која га враћа коријенима и везује за претке.
- Настојим да бар једном годишње одем тамо. Живота има и на камену и у пустињи ако има егзистенцијалних услова - испричао је Булут. На питање о будућности овог, али и других српских села која више живе на глобалној мрежи него у стварности Булут одговара причом о оптимисти и песимисти: Када оптимиста сретне песимисту и пита га како си, а песимиста одговори: "Не може бити горе", оптимиста каже: "Може, може".
- Заговорник сам приче да се Пребиловци прогласе меморијалним центром, да буду заштићено културно-историјско и природно подручје. То подразумева веће улагање у село. Пребиловци су на богом даном добром месту, у кршевитој Херцеговини, између Неретве и Брегаве, са језером у залеђу које је доскора било највеће станиште птица мочварица у Европи. Стећци, храм посвећен пребиловачким жртвама све то може да се повеже у целину и заокружи једну причу, кад су Пребиловци у питању, о сеоском и поклоничком туризму. Требало би више помоћи и подршке да се обнове запуштене куће у селу, које би биле згодне за прихват путника намерника и да се коначно заврши водовод - рекао је Булут.
Баш због свега тога, додаје, значајно је да постоји сајт "Пребиловци село на интернету".
- Води нас неки осећај потребе да се то не заборави, а са друге стране срећни смо што градимо село на интернету које живи кроз све наше приче. Не могу и нећу се никада помирити с тим да Пребиловци падну у заборав. Тај сајт продужава мисију међу свима нама који смо на било који начин повезани са Пребиловцима, а свако слово написано тамо не заостаје за књишким и новинарским делима - закључио је Булут.
Захваљујући појединцима, готово да нема српског села у западнокрајишким општинама, а да немају бар профил на друштвеној мрежи "Фејсбук". Више или мање активне те странице служе за обавјештавање о службама у храмовима у вријеме великих празника, акцијама које се организују за уређење православних гробаља, али и обавјештења о упокојеним мјештанима. Међу њима је и страница села Колунић код Босанског Петровца коју води инжењер шумарства Сретко Станковић, а међу највреднијим сарадницима је свештеник Здравко Богојевић захваљујући чијем преданом раду и залагању мјештани свих узраста па и они који не станују више у том повратничком селу, неколико пута годишње долазе и помажу да се православно гробље уреди. Фотографије пуне цркве Преображења Господњег у вријеме Божића и Васкрса те за славу храма неизоставан су садржај на поменутој страници.
Друштвене мреже
Професор историје на Филозофском факултету у Бањалуци Бошко Бранковић каже да је у ери дигиталних технологија, које су у потпуности промијениле начин комуницирања, присуство на друштвеним мрежама постало дио свакодневице огромне већине појединаца.
- Друштвене мреже не само да су омогућиле комуникацију људи у реалном времену на различитим удаљеностима, већ су омогућиле и умрежавање веома много људи у различитим заједницама које су креиране на друштвеним мрежама. Неке од тих заједница јесу и различите групе на друштвеним мрежама попут "Фејсбука" или интернет страница везаних за неко село, заселак или породицу. Колико је то добро или није, да ли повезује или отуђује људе, мишљења су опречна, али оно што јесте добро је чињеница да се кроз овај вид комуникације може значајније допријети до млађих нараштаја, који су највјернији конзументи интернета и друштвених мрежа - истакао је Бранковић.
Додаје да много младих није рођено у том мјесту или ријетко долазе у мјесто из којег потичу њихови родитељи, дједови и баке.
- Кроз комуникацију, чланство у групи, која је везана за мјесто из којег потичу њихови преци, млађи нараштаји могу да се повежу са тим мјестом, да упознају људе који су расути широм свијета или који и данас обитавају у том мјесту. На овај начин, многа мјеста која су данас пуста остају жива. Ко зна, можда тај дигитални свијет једног дана пређе у реални те та, данас пуста мјеста, поново почну да живе - поручио је Бранковић.
Приче са сајта
Међу текстовима на сајту "Пребиловци село на интернету" који привлаче пажњу читалаца је и интервју са пројектантом храма у том селу, Предрагом Пешом Ристићем из 2010. године.
- Погрешно схватајући Његоша првенствено као песника па тек онда као српског православног владику, упркос противљењу наше целокупне јавности Црногорци су порушили скромну Ловћенску капелу и подигли скупоцени гранитни пагански маузолеј. Нажалост, зато је данас Ловћен остао пуст. Благословом и иницијативом владике Атанасија пројектовао сам на Црквини задужбину Јована Дучића цркву као ону на Косову. Црквина је већ скоро десет година изграђена и на њој се одједном може видети и по неколико аутобуса. Све оно што се некада пело на Ловћен данас се пење на Црквину. Исто се може догодити и са Јасеновцем, да сви они који би ишли и требало да му иду на ходочашће, ако изградимо храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима долазиће тада њему на ходочашће, у Јад Вашам на српски начин - рекао је тада Ристић.