Све се мијења сем камења,
И камење само мање.
Ако имате осјећај да је живот ход успорен и да вам прође чекајући онда је то зато што је то наша стварност. И не говорим ово из неке зле намјере. Мјесто на којем живим је мјесто на којем желим да живим – Република Српска. Да није тако већ одавно бих био негдје друго.
Међутим, ако има једна ријеч која описује стање у којем се наше друштво налази већ годинама, да не кажем деценијама, онда је то камен и окамењеност.
Ипак, не бих писао овај текст само због чињенице да се овдје већ годинама ништа лијепо и прогресивно не дешава. Успорени су били и наши преци стотинама година под Турцима па су ето дочекали ослобођење и националну еманципацију.
Оно што мени заиста смета је тражење оравдања за ту успореност тамо гдје га нема. На примјер онај аргумент, који сам чуо бар 1000 пута, како је код нас ОК јер није боље ни у другим земљама. Знате оно. Румунија и Бугарска су у ЕУ, па јел им боље!? И сама ЕУ се распада, Словенија је очај, а Хрватска је презадужена. Албанија је рупа итд. Дакле ми смо супер.
Да?
Не.
Људи који ово трвде очито нису макли из Републике Српске годинама и немају појма како се данас живи у тим земљама. Како не бих желио да се расправљам са неким ко је можда на телевизији видио да у тим земљама има просјака како пребира по контејнерима и бескућника који спавају по станицама метроа (а и тога има) одлучио сам се да овдје дам само један податак из извора који је мање-више неутралан, а који ће нас, надам се, пробудити из овог опијумског сна.
Дакле, према подацима Свјетске банке стопа незапослености код нас и у поменутим земљама је сљедећа:
- Румунија 7%
- Мађарска 7,8%
- Словенија 9,5%
- Бугарска 11,6%
- Албанија 16,1%
- Хрватска 16,7%
- Босна и Херцеговина 27,9%
Ово су додуше подаци за 2014. годину (задњи расположиви на сајту WБ), тј. мало бајати, али су и даље близу данашњих вриједности. Дакле, референтни.
И сада да се вратимо суштини.
Можете се правити луди па рећи да наших 27,9% није пуно лошије од Хрватских 16,7% или Албанских 16,1%. Можете. Наравно, таква изјава је потпуна бесмислица будући да је разлика у стању у привреди у којој је стопа незапослености од 25-27% и оне код које је 15-17% заправо разлика неба и земље. Иако је и 15-17% изузетно високо по свјетским стандардима, за земљу у којој се стопа незапослености већ деценијама не спушта испод 25% оних 17% је рај на земљи.
А шта рећи за Румунију и Бугарску, наше омиљене предмете исмијавања и поређења. Укратко, боље да их више никада не узимамо у уста. Или бар док се и ми не учланимо у ЕУ и спустимо своју стопу незапослености на нпр. 15% па да разлика између нас и њих буде једноцифрена. Још горе. За нас је појам постала и Албанија. И није важно што је просјечна плата у Румунији, Бугарској и Албанији можда на сличном нивоу као и код нас. Јер није исто када у породици раде два члана за ниску плати и када ради само један. Оно двоје је вјероватно довољно за пристојан животни стандард, док је једно рецепт за биједу.
Није чак ни битно да ли су ове земље резултате постигле у току припреме за улазак у ЕУ или тек након учлањења. Није битно ни да ли се мени свиђа ЕУ са својом гломазном бирократијом код које Уредба о продаји купуса има 26.911 ријечи. Битно је да се код ових земаља нешто мијења. А општи тренд те промјене је позитиван. То је битно.
Због свега овога морамо да се пробудимо из стања окамањености. Ја се слажем да нисмо гори од Румуна, Бугара и Албанаца. Или, пардон. Не морамо да будемо.
Аутор: Марко Ђого
