На природно-математичком факултету у Београду, студенти су га питали колико је

5.354 помножено са 3.653... 19.558.162 за свега неколико секунди одговори, а студенти га подигоше на руке и однесоше према хотелу Метропол.

Рођен је с дефомацијом десне шаке те је на њој имао само три прста што му није сметало да изврсно свира клавир.

Научио је читати са три године и од малена забрињавао наставнике у школи јер ништа није записивао. Но, задатке је рјешавао с лакоћом па му је бритак ум донио титулу шаховског првака СССР-а са свега 20 година, као најмлађи икада.

За потребе филма о натприродним могућностима човјека, у Цириху 1959. играо је симултанку на 38 табли, притом ништа не записујући. По завршетку је добио опаску како је у 17. потезу могао "играти јаче".

Није био сагласан с тим диктирајући шта је све било на табли. Када су га упитали да ли је упамтио све потезе, одговорио је: Не само њу, већ све одигране партије. Пала је опклада и он је исписао свих 38 партија.

Сматрају га најбољим нападачем у историји и најнадаренијим шахистом, уз Бобија Фишера. Приређивао је жртвене ватромете, поклањајући противницима коње, топове па и краљицу и опет их побјеђивао.

Његов природни таленат омогућио му је да преотме титулу Михаилу Ботвинику и 1960. постане 8. светски шаховски шампион, са свега 24 године. Један је од ретких који су добили титулу велемајстора, а да прије тога нису били проглашени међународним мајстором.

Апсолутно својеглав, умјетник у души, духовит и импулсиван, говорио је и писао на седам језика, међу њима и на српском. Волио је Београд и био омиљен гост у граду на ушћу Саве у Дунав.

Од малена је имао здравствених проблема, био је крхке грађе и никада није водио рачуна о здрављу.

Волио је алкохол и цигарете, порочан живот плаћао честим боравком у болници гдје је постао зависник од морфијума.

Без обзира на немилосрдно рабљење ума и тијела, одиграо је преко 3000 турнирских партија, неријетко бјежећи из руку љекара да би стигао на такмичење.

На последњи турнир стигао је баш из болнице. Када су га организатори угледали били су запрепашћени јер су мислили да гледају у мртвог човјека. Његове реијчи су биле: Хвала вам што сте ме препознали.

Преминуо је три сата по завршетку турнира.

Михаил Нехемјевич Таљ (изворно Михаилс Талс) "Гусар из Риге", "Чаробњак из Риге" "шаховски Моцарт" или једноставно - Миша, напустио је овај свијет на Видовдан 1992. у 56. години живота.