Забрана или ограничавање друштвених мрежа све чешће се појављује као тема у јавном дискурсу, након што је Аустралија у децембру ове године постала прва земља која је званично увела закон који забрањује коришћење већине друштвених мрежа дјеци млађој од 16 година. 

Све већи број држава разматра или уводи забране друштвених мрежа за дјецу и младе, настојећи да их заштити од дигиталног насиља, непримјерених садржаја и психолошких притисака.  

И док се о овој забрани све гласније говори и у Републици Српској, поставља се питање да ли забране заиста рјешавају проблем или их само продубљују? 

Одговор на питање тражили смо од Биљане Милошевић Шошо, професора на Катедри за социологију на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Према њеним ријечима главни разлози због којих поједине државе уводе ограничења друштвених мрежа односе се на заштиту дјеце и младих, али и на ширу друштвену стабилност. 

Кључни проблеми су раст дигиталног вршњачког насиља, изложеност непримјереним садржајима, ширење дезинформација, угрожавање менталног здравља младих, те губитак контроле над личним подацима.  

- Покушаји укидања или ограничавања друштвених мрежа у различитим земљама нису резултат моралне панике, већ акумулираних друштвених проблема који су постали емпиријски видљиви. Савремена истраживања указују да неконтролисана дигитална окружења повећавају ризик од психосоцијалних поремећаја код младих, нарочито анксиозности, депресије и социјалне изолације. Друштвене мреже све више функционишу као простор у којем се толеришу или нормализују облици симболичког и вербалног насиља, док се истовремено подрива повјерење у институције и традиционалне изворе ауторитета. Управо овакви процеси подстичу државе да преиспитају досадашњи однос према дигиталним платформама и размотре увођење ограничења као један од механизама друштвене заштите – навела је она за портал Катера. 

Друштвене мреже су постале саставни дио процеса социјализације дјеце и младих, а утицај који данас оне имају понекад надмашује традиционалне факторе социјализације – породицу, школу и вршњачке групе.  

Наша саговорница је истакла да мреже активно учествују у формирању идентитета, те да „лајкови“, пратиоци и коментари данас постају мјера личне вриједности.

- С научног гледишта, идентитет се гради кроз интеракцију с другима, а друштвене мреже овај процес значајно убрзавају и у неким случајевима радикализују. С једне стране, оне могу подстицати креативност, информисаност и осјећај припадности заједници док са  друге стране, негативни ефекти постају све израженији - пад самопоштовања, анксиозност, депресивност, поређење с нереалним идеалима, зависност од дигиталне потврде других и смањене социјалне вјештине у офлајн окружењу. Истраживања показују да код адолесцената то може довести до поремећене слике о себи, зависности од туђе потврде и емоционалне нестабилности – истакла је Милошевић Шошо. 

Она је додала да постоји јасна и доказана корелација између друштвених мрежа и пораста вршњачког насиља у дигиталном облику.  

- За разлику од традиционалног вршњачког насиља, дигитално насиље је стално присутно, јавније и често анонимно, што га чини психолошки тежим за жртве. Друштвене мреже омогућавају ширење понижавајућих садржаја, искључивање, пријетње и стигматизацију, што може довести до озбиљних психичких посљедица, па и самоповређивања. Социолошки гледано, дигитални простор снижава праг одговорности и подстиче дехуманизацију, што повећава спремност на агресивно понашање – додала је она.

Милошевић Шошо је сагласна да ограничење приступа друштвеним мрежама, уколико није праћено образовним мјерама, може имати контраефекат.  

Истиче, резултати рађених истраживања на ову тему показују да рестриктивне политике често доводе до скривеног коришћења и развоја паралелних дигиталних простора.  

- Млади не губе потребу за комуникацијом – они само мијењају канале. Дакле, ограничење друштвених мрежа може имати потенцијално позитивне ефекте на младе уколико је умјерено, циљано и праћено образовним и васпитним мјерама. Важан је баланс између заштите младих и поштовања њихових потреба за комуникацијом, изражавањем и учешћем у дигиталној јавности – појаснила је она.

Родитељи играју кључну улогу у надзору и подршци дигиталним активностима дјеце, а професор Биљана Милошевић Шошо наводи да је видљив проблем дигиталног јаза који поприлично обликује односе између генерација и утиче на једнакост приступа дигиталним ресурсима.  

Дигитални јаз се, појаснила је она, односи само на неједнак приступ технологији, већ и на разлике у дигиталним вјештинама, знању и способности критичког разумијевања онлајн садржаја.  

- Многи родитељи припадају генерацијама које нису одрастале уз дигиталне технологије, што може довести до осјећаја несигурности и немоћи у надзору дигиталног живота своје дјеце. То родитељску контролу, у најбољој намјери, своди на формални или неефикасни потез, док се ризици попут сајбер насиља, изложености непримјереном садржају и злоупотребе личних података повећавају. Улога родитеља у дигиталном добу није у томе да буду технички супериорни, већ да буду присутни, информисани и отворени за дијалог – поручила је она. 

Милошевић Шошо је истакла да институције имају кључну улогу у стварању безбједног и одговорног дигиталног окружења.  

- Потребно је осигурати превентивни модел дјеловања у сајбер простору. То подразумијева увођење системске дигиталне писмености у образовање, континуирану едукацију наставника и родитеља, као и развој протокола за реаговање на дигитално насиље. Посебно је важно укључити друштвене науке у креирање политика, јер техничка рјешења без социјалног контекста остају нефикасна – рекла је она. 

На питање која је улога друштвених мрежа у јавном животу Републике Српске, наша саговорница је навела да оне представљају један од кључних простора јавног живота, у којем се обликују ставови, мишљења и облици друштвеног дјеловања.  

У Републици Српској, наводи, као и у ширем регионалном и глобалном контексту, оне имају све значајнију улогу у процесима комуникације између грађана, институција, медија и политичких актера.  

- Исто тако, друштвене мреже доприносе демократизацији јавне сфере, јер омогућавају грађанима да слободније изразе своје ставове, покрену јавне расправе и учествују у друштвеним и политичким процесима ван оквира традиционалних медија. Са друге стране, друштвене мреже носе и бројне изазове. 

Ширење дезинформација, говор мржње и поларизација јавности представљају озбиљан проблем у јавном простору. Недостатак медијске писмености и критичког односа према онлајн садржајима додатно доприноси манипулацији јавним мњењем и урушавању повјерења у институције и медије – објаснила је она. 

Употреба друштвених мрежа међу младима поставља питање односа између контроле, слободе и социјализације. Строге забране могу нарушити повјерење дјеце у институције и ауторитете, а друштвени проблеми не нестају само ограничењима.

Дугорочно, ефикаснији начин регулисања понашања је образовање – развој критичког мишљења, дигиталне етике и социјалне одговорности. Образовање гради темеље за слободне и свјесне дигиталне грађане, док забране остају привремене и површне. 

На питање да ли се проблеми рјешавају забранама или образовањем и шта је најбоље рјешење, навела је да у контексту употребе друштвених мрежа, посебно међу младима, ова дилема одражава дубље питање односа између друштвене контроле, слободе и социјализације.  

Према њеним ријечима, сваки облик забране представља облик формалне друштвене контроле и ту је социологија је јасна - друштвени проблеми не нестају забранама.

- Строге забране могу нарушити односе повјерења са институцијама и ауторитетима. Социолошке приступ указује на то да је образовање дугорочно ефикаснији механизам регулисања понашања од репресивних мјера. Диркемов концепт моралног васпитања наглашава улогу образовања у стварању друштвене кохезије, док Фуко упозорава да прекомјерна контрола може довести до суптилнијих, али дубљих облика надзора и дисциплиновања. Образовање, јачање критичког мишљења и развој дигиталне етике показују се као далеко одрживији модели од репресивних мјера. социолошка перспектива даје предност образовању као одрживом и демократском одговору на изазове дигиталног друштва. Забране могу бити привремена мјера, али без образовања остају површне и неефикасне. Друштво које улаже у знање, критичност и одговорност гради темеље за слободне, али и свјесне дигиталне грађане – потврдила је Милошевић Шошо. 

За крај разговора истакла је да строга контрола или укидање друштвених мрежа може створити генерације које нису научене одговорном дигиталном понашању, већ избјегавању правила.  

Наша саговорница сматра да друштво тиме не добија зреле дигиталне грађане, већ технички вјеште, али социјално недовољно усмјерене појединце. 

Истинско рјешење није у изолацији дјеце од дигиталног свијета, већ у њиховом оснаживању да га разумију и критички користе. Строга контрола може продубити друштвене неједнакости. Они који посједују више културног и дигиталног капитала лакше ће се прилагодити или заобићи ограничења, док ће мање привилеговане групе бити директније погођене репресивним мјерама – закључила је она.