Прије 50 година у домаће биоскопе стигао је филм “Мирко и Славко”, једини југословенски филм снимљен по истоименом стрипу, који ове године слави 60 година од изласка прве епизоде објављене давне 1963. године.

Ова два јубилеја идеална су прилика да се осврнемо на један од највећих медијских феномена на овим просторима, који је давно прешао границе стрипа и филма, поставши на неки начин симбол једног времена и једног система.

Патриотски курс

“Мирко и Славко” је стрип о два дјечака, партизанска курира, који је излазио у едицији “Никад робом”, издавачке куће “Дечје новине” из Горњег Милановца, а главни аутор био је легендарни цртач Десимир Жижовић Буин, уз бројне сараднике. Сама идеја за настанак стрипа била је спој неколико срећних околности, јер је Југословенска народна армија оптужила дотадашње стрипове за “мањак патриотизама” те је преко својих званичних новина упутила јавни позив за стрип који ће се бавити темама у вези са народноослободилачком борбом. Убрзо након тога, у издању “Дечјих новина”, појавио се стрип “Мирко и Славко”, који ће касније бити назван “првим комунистичким блокбастером”. Стрип о дјечацима-партизанима који се боре против наивних и глупих Нијемаца убрзо је достигао тираж од око 200 хиљада примјерака, након чега су се појавили и други стрипови који су се бавили овом тематиком. Стрип је био толико популаран да издавач није могао да нађе довољно цртача да би задовољио захтјеве публике. Творац и главни цртач стрипа Десимир Жижовић Буин све је теже постизао да подмири захтјеве масовне продукције па му у помоћ између осталих прискачу и Живорад Атанацковић, Бранко Плавшић, Никола Митровић Кокан и Ратомир Петровић. Према Кокановим ријечима, помоћни цртачи радили су огромну већину посла, позадину и све споредне ликове, док је Буин у кадрове доцртавао само ликове Мирка и Славка. Првобитна прича стрипа “Никад робом” пратила је пекарског шегрта Мирка који одлази у партизане, гдје су му најбољи другови били Зоран и Бошко. Славко се појавио у четвртој епизоди “Збег”, а до тада је Мирко друговао са Зораном и Бошком. Касније је едиција осим првобитног назива добила и додатак “Мирко и Славко”, а од 1969. године Мирко и Славко постаће једини јунаци, који су по ријечима аутора настали по узору на графике Ђорђа Андрејевића - Куна.

- Први наставак сам завршио за једну ноћ при светлости стоне лампе. Заспао сам док сам чекао да се туш осуши... Даљи рад на стрипу је био посебна прича. Појачавао се ритам изласка па сам добио екипу која је радила позадину, туширала, исписивала слова. Много сам волео децу, знао сам шта може да им се допадне и мислим да је ту била једна од тајни успеха стрипа који је постао најпопуларнији стрип свих времена у нашој земљи. У стрипу нисам изазивао мржњу, неговао сам пријатељство, разумевање и решеност да се одупре злу - причао је Жижовић.

Издавач из Горњег Милановца је одрадио оно што би се данас назвало врхунским “брендирањем”, пошто су Мирко и Славко штампани на мајицама, дечјим перницама и омотима за свеске и школске торбе. Од стрип јунака они су постали први поп феномен соцреализма, који је ушао у општу културу од цитирања реплика до давања имена дјеци по главним јунацима. Људи су се приватно шалили како су Мирко и Славко сами побили више Немаца него што их је икад прешло југословенску границу, а чувени дијалог “Мирко, пази Метак!”, након чега се Мирко баца у заклон и одговара: “Хвала, Славко! Спасио си ми живот!”, постао је опште мјесто у шалама на рачун државног социјализма, улазећи у обичан говор, реплике филмова и текстове пјесама.

Четник и партизан

Значај овог стрипа, који данас многи гледају са презиром, састоји се у томе што је први домаћи високотиражни стрип. Док су други издавачи дизали тираже лиценцним издањима, типа “Дизнија” или “Бонелија”, саме “Дечје новине” су направиле први “блокбастер” домаћих аутора након Другог свјетског рата по домаћим мотиву и са домаћим ауторима. Данас се за “Мирка и Славка” каже да је умјетнички крајње неуспјешан, али комерцијално непревазиђен стрип, што је дискутабилно, јер иако је имао идеолошки обојене сценарије и једноставне заплете, на њему је радило доста врхунских аутора. “Мирко и Славко” су излазили до краја седамдесетих, када је стрип тихо гурнут у страну, пошто је са једне стране дошло до засићења НОБ тематиком, док је са друге стране један од узрока пропадања “Мирка и Славка” био и бирократски удар на “стрип као шунд” почетком седамдесетих, иако је Буин тврдио да је иза тих напада стајала конкуренција која се бавила увозом страних стрипова. Подизањем пореза на стрип, едиција је поскупјела, потражња и тираж су се смањили. Ликови су опстали још само у матичном листу и по неком издању “Дечјих новина”, али иза Буина је остало 450 епизода на 64 стране, што је вјероватно недостижан рекорд у српском стрипу. Сам аутор је био више него живописна личност, самоуки умјетник, који је још за живота постао боемски симбол Горњег Милановца, али да буде занимљивије аутор највећег партизанског стрипа био је припадник четничког покрета, до 1943. године када је прешао у партизане и завршио на сремском фронту. Учествовао је у заједничкој четничко-партизанској акцији ослобођења Горњег Милановца од Немаца, мада у четницима углавном није носио пушку, већ је помагао академику Драгиши Васићу у стварању новина “Млади Равногорац” и “Равногорски борац”, да би касније радио као илустратор за комунистичку штампу, под сталном паском због неподобне прошлости, док му посао илустратора у “Дјечијим новинама” није промијенио живот заувијек. У почетку је био илустратор и аутор свих стрипова у Дечјим новинама из Горњег Милановца, све до 1959.

У том периоду Жижовић је нацртао стрипове “Краљевић Марко и Муса Кесеџија”, “Немушти језик”, “Магелан”, “Рудничка офанзива”, “Последњи осветник”, “Пустоловине певца Пеце”, “Пијуко Пецин брат” и оно што је најважније, у 23. броју од 25. новембра 1958. започео стрип “Никад робом”, из којег ће израсти популарна едиција и два најпопуларнија јунака српског и југословенског стрипа.

Такође остаће забиљежено да је у питању једини наш стрип по којем је снимљен филм под називом “Мирко и Славко”, који је премијерно приказан 1973. године. Филм у режији Бранимира Торија Јанковића постао је биоскопски бестселер, које мало које дијете у СФРЈ није гледало у биоскопу , а по жанру био је мјешавина партизанског филма, филма за дјецу и комедије. Снимљен је у продукцији издавача, НИП “Дечје новине”, а главне улоге тумачили су дјечаци Владимир Раденковић (Мирко) и Драган Радоњић (Славко), уз учешће великих звијезда домаћег филма попут Велимира Бате Живојиновића, Јована Јанићијевића Бурдуша, Зорана Јанковића и других. Музику је радио композитор Зоран Христић, док је сниматељ био Предраг Поповић. Сам Буин није био задовољан адаптацијом тврдећи да је филм био нереалан и претенциозан те да је помогао гашењу стрипа, иако је филм приказиван дуго након укидања стрип серијала.

Аутор

Десимир Жижовић Буин рођен је 23. априла 1920. у Горњем Милановцу, а преминуо је 7. децембра 1996. године у Београду.

Завршио је четири разреда основне школе, а био је самоуки цртач, сликар, вајар и дизајнер. У свом окружењу остао је упамћен и као врстан мајстор седам заната: колар, ковач, калдрмџија, зидар, столар, опанчар и клесар. Осим рада на “Мирку и Славку” за њим је остало стотине спомен-плоча и спомен-чесми широм Србије, укључујући и крајпуташе Слободану Крцуну Пенезићу и Светолику Лазаревићу. Мање позната ствар је да је он дизајнирао лик чувеног Брке за шљивовицу “Такова”, штафету за “Дан Младости” из 1951. године и Титов зидни портрет у Ужицу осам пута 12 метара рађен метлом, остављајући тако свој печат у свим сегментима модерне српске историје и културе. Сахрањен је у родном селу Горњи Бранетићи.

Пише: Бранислав Предојевић