Оба пута из Вогошће ка Републици Српској - и онај преко Кромоља и онај преко Илиџе - били су закрчени путницима. Јуче је "онај Швабо" рекао да ће муслиманска полиција за два дана преузети власт у Вогошћи, Рајловцу и Неџарићима, па сад становници тих српских квартова напуштају своје домове и иду негдје гдје ће им бити сигурније.
Већина још не зна гдје се то мјесто налази.
Као мрави, путевима се вуку непрекидне колоне аутомобила, камиона, трактора, пјешака. Један дјед с дрвеном ногом и његов унук испред себе тјерају краву, други дјед и бака гурају циваре - на њима пећ на дрва и путничка торба: човјек на тракторској приклоци вози кошнице са пчелама... А вани фебруар. Хладан и негостољубив. Снијег замео уске путеве, мраз их учаурио, а онда их колоне разгазиле и од њих направиле фортификацијске препреке.
Овако хладан фебруар не памте ни најстарији становници Сарајева.
Милорад је знао да ће тако бити. Сањао је то прије два мјесеца. Милорад је вјеровао у снове. Увијек се остваре. Кад је Драгана била трудна, сањао је женска имена, и она му је родила близнакиње. Надица је личила на њега, а Соњица на Драгану. Кад је сањао доктора, сутрадан је рањен гранатом са Жучи. Прије два мјесеца Милорад је сањао зиму, снијег и колону старих предратних пријатеља како од њега одлазе. Звао их је, вукао за рукав, али нико се није освртао. Кад је о том сну причао Драгани, она се мало наљутила:
- Неће дати свијет да нас истјерају из наших кућа. Барем не прије љета.
Сад су све четворо сједили у старом "стојадину", на пола пута преко Кромоља и Радаве, и ћутали. За посљедња два сата нису се помјерили више од тридесет метара. Са свих страна старог аутомобила дувала је промаја, а ведра фебруарска ноћ спуштала се и пријетила.
- Мама, хладно ми је, - пожали се Соња.
Драгана се, преко сједишта, завуче у пртљажник и извади два ћебета. Једним замота дјевојчице, а другим себе и Милорада.
- Загрлите се, биће вам топлије.
- Тата, хајде да нам испричаш једну од оних својих прича.
- Само немој, молим те, нешто налик на Пепељугу и Сњежану. У њих не вјерују више ни дјеца из обданишта.
Милорад се замисли, склопи очи на неколико тренутака, а онда поче да прича причу. Једну од оних својих:
- На Зеленој планети прије много и много година, живјеле су двије сестре. Елба и Алба. Њихови родитељу били су војни команданти у бијелом пламену Атланта. У то вријеме на Зеленој планети бјеснио је стогодишњи рат између жутог и бијелог племена. Само, то није био рат као овај наш. Атланти су били исти као и ми, само високи преко четири метра, а између два ока, као код нас, они су имали и треће. Крупно и плаво код свих. Тим плавим оком Атланти су зрачили енергију која је могла камење да помјера, дрвеће да чупа и убија непријатеље. Албин и Елбин тата знао је да у рату нема побједника и зато је покушавао да измири зараћена племена, али му то није полазило за руком. Зато је својим трећим оком тражио погодно мјесто у свемиру гдје може да склони своје кћери. И нашао га је, на Плавој планети, у Јужној Америци, у зеленој шуми Амазона. За то вријеме мама је дјевојчицама преносила памет Зелене планете. Елба је жељела да буде инжењер па је учила технику, а Алба је учила да буде писац. Кад је рат стигао до врхунца, кад је Зелена планета почела да кључа од температуре, а отровни ваздух да се диже из сваке поре тла, тата је своје кћери телепатски послао у Јужну Америку. Он и мајка остали су на Зеленој планети да умру и пропадну заједно са својим старим рушилачким свијетом. У Јужној Америци окупило се доста дјеце чији су родитељи размишљали као Албин и Елбин отац. Било је ту и жутих и бијелих. Они се нису међусобно свађали већ су се помијешали са домороцима и временом постали слични једни другима. Атланти су се смањивали и кржљало је плаво око, а домороци су учили технику, медицину, књижевност, астрономију. Алба је била једини писац, и о својој планети причала је само лијепе ствари. Ратове, страдања и смрт није помињала. Кад су у Јужну Америку стигли бијели ратници са истока, пуни бијеса и оружја, Атланти и њихови домаћини повукли су се дубље у прашуму. Бијели ратници однијели су кући доста земаљског блага и легенду о златном граду Ел Дораду и земљи блаженства, Атлантиди. Од тада потомци бијелих ратника траже тај град и ту земљу, а боље би било за све нас да их нико никад не пронађе.
- Тата, а јесмо ли ми, можда у књигама негдје читали о томе?
- Не знам, јесте ли помињали Маје и Венеру?
- Знам да јесмо Венеру... А знам и Мају из петог три.
- И ја. А шта је послије било са Елбом и Албом?
- И сад живе у Јужној Америци и пазе да се случајно и код нас не развије треће плаво око.
- Боље би ти било да видиш шта се дешава, - љутила се Драгана, - него што дјецу замајаваш фантастичним причама. Смрзнућемо се ноћас у овој конзерви.
- Само се ви добро умотајте, сад ћу ја.
Милорад изађе из аутомобила, а онда се врати и насмијеши супрузи:
- Немој, мама, да вријеђаш моју лимузину.
Тешко се пробијајући поред закрчене колоне, газио је цијелац ка челу колоне. Путници у аутомобилима или су дријемали или нервозно пушили, пјешаци су и даље пролазили ка Хреши, првом базном логору. У потоку између Кромоља и Радаве Милорад је наишао на застој. Велики шлепер, занио се на залеђеном путу и закрчио саобраћај. Нико није могао да га склони и сви су чекали дизалицу из Вогошће.
- Ако још постоји дизалица у Вогошћи, ако је и кренула, прије јутра неће се пробити довде.
- Шта ћу ја?! - Возач је немоћно ширио руке. - Ни мени се не остаје у овој недођији.
Четири и по сата возач, Милорад и још неколицина добровољаца склањали су шлепер с пута. Гурали га, теглили малим аутомобилима, чистили снијег испод гума, сјекли грање с околних врба и подбацивали га под точкове, старе крпе умочене у нафту палили и стављали испод кочница, и на крају успјели да га помакну у страну једва три метра. Довољно да колона може да настави пут.
Кад се вратио до свог аутомобила, Милорад је затекао Драгану како брине око заспалих дјевојчица.
- Гдје си, побогу?!
- Сад ће све бити у реду.
Полако, једва двадесет километара на сат, дубоко иза поноћи, колона је наставила пут. Милорад је пратио свјетла аутомобила испред себе, а Драгана бринула око дјевојчица. Њих двије су горјеле. Драгана им је трљала руке, чело и врат, умотавала их у нову ћебад, али температуру није успјела да спусти. Нада поче да дозива своју давно угинулу пудлицу:
- Ринго, Ринго!!!
Милорад и Драгана нису знали је ли то у сну или у грозници. Он нервозно притисну сирену да возач испред њега убрза, али све је било залуд. Колона је имала зацртану брзину и ритам.
У рано свитање, кад је сунце као блиједо дугме покушавало да се отргне од загрљаја Романије, стари "стојадин" стигао је на Пале, у болницу "Коран". Милорад је обје кћери узео у наручје и брзо узнио уз клизаве и залеђене степенице. Њему се чинило да стоји као камени крајпутњак, а Драгана је једва успијевала да га стигне. Дежурни доктор и остало особље у ходнику су преузели дјевојчице и унијели у ординацију. Родитељима нису дозволили да уђу за њима.
Тек у топлом ходнику, Милорад је осјетио колико је вани било хладно. Док је нестрпљиво шетао ходником тамо-амо, осјећао је како топлота улази у сваки мишић и сваку кост, и буди умор а и поспаност. Није разумио Драгану шта му говори, није упамтио кад је сјео на пластичну столицу у чекаоници. Сањао је Зелену планету, по којој олуја из средњег ока жутих Атланта носи крупне пахуљице, и док он грли Елбу, друга кћер, Алба, одлази. Он пружа руку да је заустави и зове је:
- Алба, немој да идеш!
- Не бих ја, тата, али олуја ме носи!
Дјевојчица се отимала, али су крупне пахуљице прекривале њен траг. Милорад је стезао Елбину мишицу и звао: Алба... Алба - а она је њега први пут у животу звала: Милораде... Милораде! Прије него је успио да се зачуди што га кћерка зове именом, Милорад је отворио очи и видио да стеже рукохват, а Драгана га зове:
- Милораде...Пробуди се, ево доктора.
На докторовом лицу ништа се није могло прочитати. - Можете ући. Само немојте дуго. Милорад помисли на свој сан и обори поглед у врх ципела. Није му се ишло унутра, јер није могао погледати истини у очи - да га тамо чека само једна његова дјевојчица.
Која?!
Надица се лијепо смије, а Сањица лијепо пјева. Једна ће бити инжењер, а друга писац. Надица воли филмове, а Сањица спорт, а обје воле да га увече пред спавање чешкају по леђима. Једна по лијевој, друга по десној страни. Милорад стави дланове на очи.
- Хајде ти, Драгана, сама, чекаћу те овдје.
- Хајде, не изводи ту! Устани, идемо по своје кћери!
Милорад послушно устаде и, за доктором и супругом, крену у болесничку собу у коју су унијели њихове кћери. Кад је доктор отворио врата, Милорад склопи очи и тако, не гледајући, уђе у собу. Први пут, у посљедњих петнаест година, у углу ока осјетио је како га нешто пече.
- Ништа страшно, само јача прехлада, - проговори доктор. Милорад отвори очи и погледа два пара смеђих очију, које су га весело гледале из два кревета с чистом, бијелом постељином.
- Тата, је ли ти то плачеш?
- Ма јок. Од умора и неспавања.
У један широки загрљај својим великим рукама, Милорад загрли своје три принцезе и зажмири. У себи, захваљивао је Богу што се, ипак, сви снови не остварују.
Пише: Жељко Пржуљ
