Тушевљаци, Лубуре, Шакоте, Пушаре, Пукете, Мркаје, Лемези, Крављаче, Марковићи, Кубуре, Фуртуле, Његе, Дивчићи, Цинцари, Ђокићи, Таушани, Јанковићи, Шкрбе, Јевтовићи, Самарџије, Крешталице, Катићи, Кусмуци, Клачари, Чечари, Милидрази, Шућури, Мрде, Васковићи…само су нека од презимена која су се провлачила кроз стару штампу. О некима смо већ писали, о некима ћемо писати.
У часопису “Бошњак” из 1910. године налазимо траг немилом догађају, али и велику дозу шовинизма. Случај се десио у биртији “Станка” гдје су око поноћи дошла четворица муслимана, а пар сати касније улазе Стево Кујача и Јово Стојкановић. Кад је свануло, а сви већ били добро попили, Кујача је према овом “извјештају” добацивао муслиманима. Едхемаги Машићу је скренуо пажњу да гласно прича, на шта су се покошкали. Након што је Машић био оборен на под, а бојао се Кујаче, из страха је извадио нож и избо ову двојицу. Кујача је подлегао ранама неколико сати касније, док је Стојкановић, збоден на три мјеста преживио.
Прича се ту не завршава. Кујача је очигледно био виђен човјек у то вријеме, неко кога су Срби поштовали, а муслимани се бојали. Након његовог убиства по Сарајеву и Високом скупљали су се прилози за његову сахрану што уредништво “Бошњака” није добро поднијело па тако пишу: “Е жао им је њега, јер је исти Кујача са своје умишљене одважности бучио по Сарајеву и на сваком мјесту узнемиравао само и једино нас муслимане и наше женскиње, па су га ради тога и прозвали својим Краљевићем Марком.”
На Ђурђевдан 1927. браћа Саво и Ђуро Росуљаш напали су свог бившег агу Хамдију Ђулагића-Сребреницу. Како пише београдско “Време” Саво га је седам пута ударио трнокопом по глави док га је Ђуро тукао ногама. До обрачуна је дошло јер је ага судском одлуком добио једну кулу на свом бившем имању које је у међувремену припало Росуљашима.
У августу 1937. београдска “Правда” пише о несретном догађају који се десио у Војковићима. Милутин Милетић, родом из Лесковца, налазио се на одслужењу војног рока у Сарајеву. Са својом командом, пошао је на купање у Војковиће на Жељезницу. Међутим, сједећи у униформи на обали, нехотице се отиснуо и упао у водене брзаке. Пливачи који су били у близини нису му могли помоћи. Леш је пронађен пар сати касније.
“Југославенски лист” из 1928. године доноси епизоду из “сарајевског љетовалишта” Пала. Из Бусоваче је у Пале, стигао 45-годишњи тесар Мартин Јозић који је био запослен у фирми “Тодоровић”. Становао је код 19-годишње Босе Гује и убрзо је заборавио на своју жену и троје дјеце, али и на Босиног мужа. Једном вријеме су у кафану код цркве излазили сво троје заједно, гдје би Мартин свирао на тамбурицу и тако заводио младу Босу. Чим је по Палама пукао глас да је Боса побјегла са Мартином њен муж је са наоружаним друштвом дошао на станицу да их тражи.
–Отишли су они преко шуме, да си ти мени жив и здрав, рекао је Босином мужу један сељак.
Те 1933. године Сарајево је имало проблем са нападима на љубавне парове који су се сретали на периферији града. Налазимо на чланак који описује један разоткривени. Александар Поповић и Зорка Павловић, кћерка Ђорђа Павловића, шетали су околином Сарајева кад је пред њих изашао младић које се представио као Иван Матић, полицијски агент. Он је тобоже повео Зорку у полицијску станицу и успут јој износио дрске понуде. На крају је попустио, али јој је рекао да ће је сутра одвести у станицу. Сутра је рекао да има налог и да она мора у пет доћи пред зграду Банске управе одакле ће је одвести у полицију. Дјевојка је све испричала рођаку Остоји Маркановићу који је обавијестио полицију. Након што су ухапсили лажног агента, утврдили су да се зове Рамиз Бећировић, да је по занимању бравар и да никад није био у полицијској служби.
У јулу 1937. Сарајево и околину погодило је велико невријеме. Нажлост, било је и људских жртава. У селу Горњи Долац гром је убио 25-годишњег Јанка Крајишника који је купио жито у том тренутку. Гром је на кошеву убио и Милену Грачанин, жену Саве Грачанина. У Рогатичком срезу, гром је убио Петка Ивановића који је спавао у свом кревету.
Аутор: Александар Костовић