Нисам могао вјеровати властитим очима кад сам мјесец послије егзодуса доселио у Бању Луку и видио да је Цвјетко Љубишић звани Пакшу командир једне српске станице полиције. Мислили смо да је на робији. Најновија плава маскирна униформа са четири крстића на еполетама, шапка са тробојком уоквиреном листовима храста, ЦЗ 99, просиједа брада ко мачија гуза, а на грудима позлаћени крст мало мањи од оног са звоника цркве у Блажују.

Бившег позорника на жељезничкој станици у Велешићима сам знао још од времена кад смо ишли да се тучемо с возарима. Он би се тад крио у своју бувару, кроз прозор докле је туча стигла и у "липа" нотес уписивао имена изгредника које је познавао. Излазио би тек кад би се ми разишли. Да пријави уписане.

Не могу да се сјетим да ли неко од нас или од возара прозвао га је Пакшу и око тога смо се сви сложили.

Послије сам га виђао кад би пратили регруте или риберским у два попоноћи путовали на љетовање. Никад нисмо проговорили ни ријеч. Срећом, моје име није знао. До пред рат.

На другим барикадама, априла деведесет друге, кад је као српски полицајац био задужен да обилазећи српске барикаде долази и код нас на пункт између Касиндолске и Неџарића, на путу за сарајевски аеродром. Комунистичка жандарска униформа, са двије жуте еполете, опасач са пиштољем, без пендрека, "стоп" таблица и на глави беретка са српском тробојком умјесто петокраке. Није се пуно задржавао. Тек да се регриструје да је био. Ко у шихтерици. Његове комшије су причале да кад Пакшу иде кући с бертеке редовно скида тробојку јер му је жена Хрватица из Сплита и веома опасна. Ми смо нагађали како изгледа та Далматинка и сложили смо се чим га тако мота око прста да је расна најмање као Ана Сасо. Све док једном није дошла по њега на наш пункт.

Пљунута Жалосна Сова.

- Цвјетко! Шта ти радиш овдје. Тражим те има цијела ура!

Беретку са тробојком Пакшу је гурао у џеп.

Мало затим је запуцало, тадашњи командир српске полиције је именован за помоћника Министра МУП-а и он је одселио у Бијељину. То је тад било као да сад неки министар у влади Србије из Београда своје министарство пресели у Футог. На његово мјесто именован је Љубишић. Кадар. Најновија плава маскирна униформа са четири крстића на еполетама, шапка са тробојком уоквиреном листовима храста, ЦЗ 99, црна брада ко мачија гуза, а на грудима позлаћени крст мало мањи од оног са звоника цркве у Блажују. Окружен силеџијама испред машинске школе и шибицарима који осим униформи српских полицајаца и лргитимација МУП-а нису имали никакве везе ни са ратом ни са српством. Да Јука Празина није протјеран из Сарајева они би још увијек ратовали у његовој јединици. Шеф те Цвјеткове преторијанске гарде био је Дарко Каваја. Тако смо га звали јер је на почетку рата са спортског аеродрома у Бутмиру украо два мала школаска авиона и продао их у Никшићку жељезару. Е, тај Каваја видио је Јелицу. Та двадесетдвогодишњакиња у наши дио града избјегла с Катедрале никако није могла остати незапажена. Висока, витка плавушица, крупних груди и усана, очију боје бистрог неба, њен вјечити полуосмијех откривао је мало размакнуте сјекутиће а за број уже фармерке дуге ноге, до крајника. Нема тога ратника од 16 до 76 који се није ложио и дивио тој љепоти с друге стране улице. Храбрији и дрчнији покушавали су да је освоје. Смишљали су разне начине. Ја сам јој писао пјесме. Уз мало шири смијешак она нас је редом све одбијала. Културно, пажљиво.

- Лијепе су ти пјесме. Имаш талента.

Јелица се вољела са Миром Глоком, командиром вода на Врелу Босне. Њега нисмо нешто готивили, уображни липицанер, и, признајем, малкице љубоморни чудили смо се како такав анђео може да воли оног левата, али женско кад се заљуби оно ослијепи поред очију. А какве је очи Јелица имала.

Ееех!

Ко Михољско небо изнад Невесињског поља.

Те очи. Ух!

Тога дана кад је Јелица нестала, јутро је освануло мамурно и облачно, некако сиво. Слутило је на непријатељски напад и зло. Сједили смо у својим рововима и бункерима и чекали. Нервозни и уплашени као увијек док чекамо. Умјесто непријатељске артиљеријске припреме у наш заклон упао је Ђорђе Јутел.

- Отели Јелицу. Видјела баба Зорка с пијаце како је на силу гурају у бијелог комбија.

То је то јутрошње сивило.

Браћа из војне полиције блокирали су све излазе с Илиџе а ми смо се дали у претрагу. Осам дана и осам ноћи. У непријатељски војници као да су знали нашу муку тих дана метка нису опалили. А тражили смо је сви и свуда. Полиција, добровољци, породица, Глокови саборци. Нико ништа није знао. Годину касније, Драгица Бабић, Цвјеткова секретарица на самрти је признала. Она је тај дан видјела Јелицу. Донијела јој воде. У Цвјетковом кабинету, с модрицом под оком, дјевојка је сједила на поду лисицама везана за радијатор. Драгица то никоме није дојавила. Из страха или из лојалности према Љубишићу. А можда и из навике јер Јелица није била прва дјевојка везана за радијатор.

- Донијела сам јој воде. Она ништа није рекла.Гледала ме блиједо. Ко дрогирана.

Девето јутро, сунчано и бистро, обилазећи положаја своје чете у Доглодима, на спруду скоро пресахле Миљацке Милош Папаја спазио је насукано тијело. Помислио је да је то још један убијени Србин из Сарајева бачен у ријеку. Сишао је у Миљацку по мученика и препознао Јелицу.

Гола, крвнички претучена, остављена да умре.

Несрећну дјевојку Папаја је у наручју изнио до батаљонског санитета,. Одатле су је одвезли у болницу "Жица". Давали су јој мале шансе, више пута брутално силована, дрогирана, претучена тупим предметима, поломљеног ребра, оштећеног пршљења и бубрега, сломљеног носа и са безброј убоја и подлива, али љекари нису одустајали. Шеснаести дан Јелица се опоравила и могла је да прима посјете. Родитељи и малољетни брат, Глок, Папаја, Драгица Бабић, инспектор МУП-а за крвне деликте. Њему је Јелица испричала да не зна ко су били маскирани који су је силовали и тукли данима. Ми смо сумњали у њену причу али ... Све док карцином није појео Драгицу. Она је одала да су то били Пакшу, Каваја и њихове силеџије. Пријетећи да ће јој убити брата Пакшу је Јелицу прво силовао у свом кабинету а онда одвео у викендицу у Осјеку и данима се на њој иживљавао. Силовао и тукао. Волио је да бије жене. Тад је алфа мужјак.

- Далматинко, пизда ти материна!

Кад се надовољио Пакшу је дјевојку поклонио својим подређеним. Силеџијама испред машинске и шибицарима.

Два дана и двије ноћи.

Каваја је Јелицу бацио у Миљацку а Драгица је долазила у болницу у посјету да је упозори на пријетњу братовим убиством. Миро Глок је долазио само тај први дан посјете, шта ће му тако изјебана, али је зато Папаја био редован. Њега је Господ задужио да чува Јелицу. И кад је изашла из болнице, сломљена од преживљених мука и траума, несрећна због изгубљене љубави, забринута за живот најмилијих, уплашена, постиђена, проказана, депресивна, Јелица није излазила из куће. Ни кад падају гранате. Читала је Ремарка и владику Николаја, кад би било струје слушала Црвену јабуку и Џенис Џоплин и само Папаји није прекидала телефонску везу. Све док је једном није назвао Цвјетко Љубишић збани Пакшу. Као пиле пред кобром дјевојка је стајала укочена као зомби, заборављајући да спусти слушалицу, слушала је с друге стране везе подругљив смијех, простачке ријечи и питања за братово здравље. И кад је Пакшу прекинуо везу Јелица је стајала, до бола стезала слушалицу и нијемо плакала. Ко зна колико дуго док није отишла у родитељску спаваћу собу, из ормара извадила очев пиштољ и не оклијевајући пуцала себи у груди. Није хтјела у главу. Да остане лијепа. То је и спасило. Мајка је чула пуцањ. Сама изнијела и у болницу одвезла тешко рањену кћер. Своје сунце. У болници је био доктор Лазић.

Три мјесеца касније Милош звани Папаја и Јелица су дезертирали у Београд. Вјенчали су се у цркви Ружици и сад су у Америци. Ђорђе Јутел ми је причао да имају шестеро дјеце. Не знам је ли истини јер никад нико од њих осмеро није долазило у Републику Српску.

Послије свједочења покојне Драгице Бабић, Цвјетко Љубишић звани Пакшу је нестао из нашег града. Оставио је жену. Дјеце нису имали.

Жалосну Сову је оженио Миро Глок и с њом је пред крај рата дезертирао негдје у Далмацију.

Послије Аркановог убиства Каваја је ликвидиран у Београду.

Ја сам се одселио из Бање Луке. Није за мене живот у граду. Живим на селу, гајим кромпир, лук и пастрмке, немам телевизор и осим шумара и берача боровница ријеко ми ко навраћа. Једино Ђорђе Јутел. Он неће из града. Он ми прича градске приче и саопштава ко је од наших сабораца још увијек жив. Јутел све зна. Од њега сам и чуо да наш стари познаник из буваре са жељезничке станице Цвјетко Љубишић звани Пакшу сада има адвокатску канцеларију. Проћелав, сиједа брада ко мачија гуза, два мобитела, бијела кошуља тамноплаво одијело са заставом Републике Српске на лијевом реверу.

- За њега се, јаро, прича да је најбољи бранилац породичних насилника.

И тако, пролази вријеме, ми изумиремо, долазе неке нове генерације, са собом доносе своје приче, добре или лоше, ријетки читају Ремарка и слушају Џенис Џоплин, али ваљда ће се то једном промијенити. Ваљда ћу и ја доћи тобе и једном већ престати да се сјећам очију Михољског неба изнад Невесињског поља и да олајавам поштен свијет.

Пише: Жељко Пржуљ