Након што су Дракулић и Шарговац остали пусти, јер су усташе све поклале, дошао је ред на трећи чин и сусједно село – Мотике, гдје су, према доступним подацима, кољачи убили 679 српских житеља.

У Мотикама су све до Другог свјетског рата заједно живјели Срби и Хрвати. Од укупног становништва било је око 60 одсто Срба и 40 одсто Хрвата. Других народа и вјера није скоро ни било.

Драган Стијаковић, који је почетком Другог свјетског рата имао 16 година, свједочи да су већ у априлу 1941. године Хрвати постали агресивни према Србима, и то без повода.

- Хрвати су постали агресивни на сваком кораку. Без повода. По селу, појединачно и у групама, у униформама и у цивилним одијелима свакодневно су се кретали припадници Независне Државе Хрватске - испричао је Стијаковић Лазару Лукајићу, који је прикупљао доказе о страшном масакру над Србима.

Он истиче да је било очигледно на сваком кораку да је број наоружаних лица нагло повећан.

- Крстарили су селом и све контролисали. Провјеравали су да ли су сви српски мушкарци код куће, да неко није побјегао у одметнике. Пријетили су да ће бити отјеране у логор породице из којих неко од одраслих мушкараца оде у непознатом правцу. Због тога се нико од Срба није смио удаљавати од куће - свједочи Стијаковић.

Хрвати су почели да држе сву власт у селу, док су Срби од априла 1941. године били практично поробљени и потпуно обесправљени.

- Становништво Мотика било се навикло на свакодневну пуцњаву и присуство војске и оружаних цивила. Свакодневни пољопривредни, кућни и други послови обављани су као и раније, колико се могло. Дјеца су у јесен 1941. редовно кренула у школу у Мотикама - прича он.

Стијаковић се сјећао и учитељице у Мотикама прије рата Хрватице Маре Ковачевић, која није вољела српску дјецу. "За сваку ситницу нас туче, по 17 удараца шибом по длану. Кад шиба докачи руку изнад шаке, појаве се модрице и шклобукови", наводи Стијаковић.

Али, послије неког времена, прича Стијаковић, војска је заузела школу и ту се смјестила, па су дјеца престала да иду на наставу.

- Школа у Мотикама била је погодна за смјештај војске зато што је то велика зграда и зато што је на путу и близу Бањалуке - каже он.

Увидјевши да се нешто страшно спрема, Срби су почели да се тајно састају и договарају како да заштите своја села и породице од усташа, које су све чешће одводиле људе којим се потом губио сваки траг.

Међутим, усташе су сазнале за те тајне састанке. Сви који су покушали да заштите своје породице убијени су. Терор, мучење, злостављање – били су све израженији. И тако мјесецима.