Многи људи, многи народи данас, одричу се правог Бога и тако кваре земљу и божију творевину. Ово што се данас ради је обогочовјечење. Нема Бога, већ је човјек Бог. Као кад носиш месо, а немаш фрижидер, месо се поквари. Тако се и наша природа поквари без Бога. Отуд и ова страдања. Ми православни смо со за друге људе и народе. Зато морамо да пазимо.

Ово у ексклузивном разговору за Спутњик, на питање о патњама православне браће у Украјини, каже отац Василије, игуман манастира Завала, браника православља на западу, на рубу Поповог поља у Херцеговини:

- Једино се православље бори против гријеха у потпуности. Ми смо ти синови Божији, изабраници његови. Ако со обљутави, чиме ће се осолити све друго. Зато ћемо ми бити и први покарани, као што своју рођену дјецу прво исправљаш, па другу. Ми ћемо бити први упозоравани, да тако не живимо, па онда сви други.

Са архимандритом Василијем Спутњик је разговарао послије литургије у Цркви Ваведења Пресвете Богородице. Изграђена је у 13. вијеку, недавно је откривено, на знатно старијем храму.

Годинама сам у манастиру

Манастир у коме је боравио Свети Василије Острошки више пута је рушен, Срби који нису страдали од усташког ножа, раселили су се у посљедњем рату. У село без људи на ивици плодне равнице која води до мора, је након посљедњег рата први, својом вољом, дошао управо он.

Био је потпуно сам у овој светињи скривеној у стијени, "Малом Острогу", готово шест година. Само је цркву затекао у комаду, али, каже, ту је било оно што је важније од сваке зграде:

"Благодат није отишла, ако су зграде пострадале од људске руке, од људске злобе, благодат није напустила то мјесто. Кад сам дошао, ја сам осјећао то. Не може се уопште објаснити људским језиком, неку радост, осјећај неке старине, осјећај мира, љубави. И то све некако уједно. Иако је све било старо и порушено, осјећала се светиња и благодат у њој".

Опстаје ко се бави Богом и срцем

Епархија захумско-херцеговачка је полако обнавља светињу, цркву, мале конаке подно стијена, па и испоснице у пећинама изнад манастира. У једној се и служило док је обнављана црква.

- Послије рата није било много братства, нити се могло одмах сакупити. Могао сам ту бити, зато што сам имао искуство монашког живота прије него што сам дошао. Није ми то сметало, сва ова околина која је била порушена и пуна мржње и злобе. Монах гледа у срце и бави се Богом, не бави се много свијетом, зато и опстаје. Много га не поремећује та спољашњост, било да је лијепа или ружна за око. Ми се не бавимо свијетом, већ Богом и својим срцем.

Отац Василије додаје да монах тиме није окренут самом себи, већ и људима који долазе, па могу да се науче да се баве Богом и срцем.

Којем савезу Срби да се приклоне

Иако неколицина монаха овдје живи по строгом монашком правилу, без телефона на којима је могуће читати вијести и гледати фотографије, знају шта се дешава "у свијету", па и да се од Срба захтијева да се опредјеле, у који ће савез, на коју ће страну свијета, ко ће их заштити.

- То су обичне лажи које ђаво измишља кроз разне филозофије. Тако смо имали и комунизам гдје се нудило царство земаљско. Међутим, зато што је тако створен, човјеку је природно да живи са Богом, кад се одвоји од њега, почне да пропада. И све око њега. Зато је и дошло до пропасти тог друштва. Ђаво измишља разне филозофије, умјетности, културе, начине да човјек живи, али увијек без Бога. Не треба ти Бог, шта ће ти, можеш сам бити Бог, ти си себи Бог. Морамо то једном схватити, без Господа који је спасење наше душе и природа нашега бића, не можемо. То је једини савез коме треба да се окренемо.

Корито умјесто хљеба насушног

Отац Василије додаје да има и већих заблуда од савеза који се нуде. Има још избора, а један од њих је, каже, корито, да људи себе сведу искључиво на тијело.

- Ако се сведеш на тијело, онда ти је потребно корито. Да буде корито пуно стално. А онда мораш непрестано да радиш, па се живот сведе само на рад, јело и пиће. Изгубиш контакт са Богом. Постајеш животиња. Бог те тако посматра, иако имаш боголику душу. Наша душа је тако велика и моћна да може да се сједињује с њим. Ми то игноришемо. Кад зрак сунца обасјава неко мјесто, видимо да ли је то мјесто прљаво или чисто, али тај зрак сунца се не мијеша са тим мјестом. Тако је и човјек створен, може да живи без Бога. Ту је величина и опасност човјека, што има слободну вољу, може да је злоупотреби, да је супротстави Богу. Излаз, рјешење је, да се Богу вратимо. У свакој ситуацији, па и у данашњој.

Самопоуздање, гордом радовање

Додаје како му се један младић пожалио да нема довољно самопоуздања. Много се смијао томе, јер објашњава у каквом диктату живе млади људи данас, морају да буду мали богови.

- Имати самопоуздање, онако како га он тумачи, то је, вјеровати у себе. А то је гордост. Али он то не зна, мисли да треба себи вјеровати, својим моћима и снази, а види да не може да постигне. Обичан сан га некад савлада, па не може да уради што је наумио.

Самопоуздање о коме психолози дјеци говоре, уздај се у себе, можеш ти то, за нас је то смијешно. Људи који почну духовно да живе, у заједници са Богом, кроз врлине и Свете тајне, они виде колико је човјек немоћан и колико му је непрестано потребна помоћ Божија.

Наши стари који су живјели хришћанским, јеванђелским животом, чували су се гријеха. И сад их сретнем, имају доста година, Бог им је продужио живот овдје на земљи. Честити, поштени људи, имају снаге, али увијек кажу - ако Бог да".

Пише: Сенка Милош