Сергеј Александрович Јесењин, руски пјесник чија је лирика прешла границе његове домовине, постао је синоним за младеначки бунт, њежност и трагичност. Заједно уз Толстоја и Дојстојевског један је од најпознатијих Руса у књижевности.

Рођен је на данашњи дан 1895. године селу Константиново, близу града Рјазан.

Рано д‌јетињство провео је с баком на селу, што је дубоко утицало на његову поезију јер ће кроз његове стихове руско стело остати чисто, често романтично осликано, као симболи невиности и чистоће у контрасту с урбаним животом.

Стога се његова рана поезија првенствено заснивала на руском фолклору.

Своју прву збирку пјесама под називом "Радуница" објавио је 1916. године. Ова збирка, препуна пјесама о љубави и обичном животу направила је од Јесењина омиљеног пјесника.

У раним двадесетима, преселио се у Петроград, данашњи Санкт Петербург, гд‌је је брзо стекао репутацију бунтовног пјесника.  Паралелно с његовом пјесничким успјехом, његов приватни живот био је испуњен турбулентним веза, алкохолом и скандалима.

Јесењин је био чести посјетилац московских кафана, у којима је рецитовао, али и претјерано пио.

У том периоду објавио је неколико збирки пјесама, као што су “Трерјадница” и "Пјесме кавгаџије", а 1921. године написао је и поему "Пугачов", величајући побуну сељака против владавине Катарине Друге у 18. вијеку.

У јесен 1921. године Јесењин упознаје америчку плесачицу Исидору Данкан, жену која је била 18 година старија од њега и која је знала само неколико руских ријечи. Имали су буран однос, а упркос разлици у годинама и култури, њихова веза одражавала је заједничку страст према умјетности и слободи. Нажалост, Исидора је преминула трагично, када јој се током вожње у „Бугатију“ дуги црвени шал уплео у точак возила и угушио је.

У доба када је Русија прошла кроз револуционарне промјене, Јесењин није крио своје критичко стајалиште према бољшевицима. Иако је почетно подржавао Октобарску револуцију, с временом је постао све критичнији према новој власти, што је довело до напетости с режимом.

Неко вријеме Јесењин је писао кафанску поезију у циничном стилу који се јасно огледа у збиркама "Исповијест хулигана" и "Москва кафанска".

Пјесмом "Сурови октобар ме је обмануо", отворено је нагласио своје отуђење од бољшевичке Русије и окренуо против себе тадашњу Стаљинову власт.

Његово посљедње велико дјело поема "Црни човјек" представља немилосрдну критику сопствених неуспјеха.

Упркос његовом таленту и успјеху, Јесењин је често био у сукобу са собом. Борио се с депресијом и унутарњим демонима, а његов турбулентан живот досегао је трагичан врхунац  28. децембра 1925. године када је, са само 30 година, пронађен мртав у хотелу у Лењинграду.

Према званичној верзији власти, Јесењин се у стању нервог растројства убио, међутим, нова открића историчара књижевности говоре да је Јесењи, можда, убијен и да је све представљено као самоубиство.

Сергеј Јесењин оставља за собом наслијеђе које је дубоко укоријењено у руској култури. Његова поезија, која је често била меланколична и интроспективна, али истовремено и бунтовна, постала је симболом руске душе у једном од најбурнијих раздобља њене повијести.

Пјесма о керуши

Јутрос у кошари, гдје сја, шушка
Низ рогоза жућкастих и крутих,
Седморо је оштенила кучка,
Седморо је оштенила жутих.

До у сумрак грлила их њежно
И лизала низ длаку што руди,
И сливо се млак сок неизбјежно,
Из тих топлих материнских груди.

А увече, кад живина јури,
Да заузме мотке, ил прут јак,
Изишо је тад домаћин тмури,
И сву штенад потрпо у џак.

А она је за трагом трчала,
Стизала га, као кад уходе …
И дуго је, дуго је дрхтала
Незамрзла површина воде.

При повратку, вукућ се по тмини,
И лижући зној с бедара лијених,
Мјесец јој се над избом учини,
Као једно од кучића њених.

Зурила је у свод плави, глатки,
Завијала болно за својима,
А мјесец се котрљао танки,
И скрио се за хум у пољима.

Нијемо, ко од милости ил среће,
Кад јој баце камичак низ бријег,
Пале су и њене очи псеће,
Као златни сјај звијезда, у снијег.