Када је 1. јануара 1974. године широј југословенској јавности слабо позната сарајевска рок група “Јутро” одлучила да промијени име у “Бијело дугме”, тешко је било претпоставити да ће се пола вијека касније око њиховог новог имена створити мит, који проласком времена не да није изгубио на значају, већ и даље постаје све популарнији.

До промјене имена дошло је случајно, јер је басиста бенда “Јутро” Исмет Арнауталић незадовољан промјеном у звуку групе одлучио да напусти бенд носећи права на име.

Око ауторства су се спорили током 1973. године, а тада су групи у саставу Жељко Бебек (вокал), Горан Бреговић ( гитара), Зоран Реџић (бас гитара), којег ће кратко замијенити Јадранко Станковић, приступили енергични бубњар Горан Ипе Ивандић и мултиталентовани клавијатуриста Владо Правдић, који је стигао из “Индекса”. Будући да је у Љубљани дјеловао састав под именом “Јутро”, а публика их је знала по пјесми “Кад би био бијело дугме” за новогодишњи наступ  1974. у “Скендерији”, изабрано је допадљиво ново име, наводно по идеји дизајнера Драгана С. Стефановића, а које ће постати масовно препознатљиво и по његовом графичком рјешењу за лого групе. Након одбијања од стране “Дискотона”, потписују уговор са “Југотоном”, избацујући серију синглова крунисану у августу 1974. године пјесмама “Да сам пекар” и “Селма”, које скрећу пажњу шире југословенске публике и означавају прави почетак настанка феномена дугмеманије. Током октобра снимају у Љубљани први албум “Кад би био бијело дугме”(1974), који излази крајем истог мјесеца у славном провокативном омоту Стефановића, а остало је историја писана са девет студијских албума, уз компилације и живе албуме, милионске тираже, десетине хит синглова, стотине концерата и популарношћу коју ниједан други домаћи бенд није остварио, без обзира на покушаје.

Значај и кључне нумере

 Фото: Youtube/screenshot

Новинар и публициста Душан Весић, један од најбољих познавалаца каријере “Дугмета” и аутор књиге “Бијело дугме: Шта бих дао да си на мом мјесту”, експлицитан је у књизи око значаја “Дугмета” и његовог успона тврдећи да је бенд био испред свих осталих. Па су, како то Весић дефинише, имали све што краси једну рок биографију: скандале, дрогу, секс, алкохол, затвор, на крају загонетну смрт.

Ипак, једну ствар истиче као кључну испред осталих, а то су, наравно, пјесме.

- Знамо да је то у своје време било најпопуларнији бенд на свету који није певао на енглеском језику. Кад је све прошло и остале песме, јасно је да су то биле добре песме. Песма је кључ свега. Важан је грув коју песма носи, емоција коју публика препознаје и важан је начин на који је бенд износи, да ли ће публика остати убеђена да бенд живи ону емоцију коју проповеда. Бенд је велики онолико колико људи препознаје себе у емоцији коју бенд носи. Није нужно лоше ако је тај број већи него што га имају неки други. Можда неки бендови нису (довољно?) мислили о томе. Неки су, као Бата Ковач у време док је водио “Корни групу”, оптуживали публику да је “необразована”. Али, шта би било да је двадесет милиона Југословена завршило музичку академију - каже Весић.

Без потцјењивања било чијег талента и доприноса у редовима бенда, тешко да би “Дугме” успјело да нису били вођени креативним и организаторским талентом гитаристе Горана Бреговића, још једног официрског дјетета у домаћем рокенролу, а који је иако млад иза себе имао искуство стечено у локалним бендовима, укључујући и клупске свирке у Италији са бендом “Кодекси”. Схвативши да психоделију и блуз варијације неће лако утопити домаћој публици навикнутој на далеко пасторалније звукове, мудро је искористио утицаје хард-рок бендова попут “Лед Цепелина”, додао мрвицу гламура састава као што су “Слејд” и “Ти-Рекс” те јасне поп утицаје, тад актуелне групе “Кокни ребелс”, све повезао са традицијом народног звука и текстуалном тематиком по укусу публике потекле из руралног амбијента СФРЈ.

Сав тај спектакуларни рок имиџ базиран на високим петама, дугим косама, звонцарама и провокацијама, можда је скренуо пажњу млађе публике, изазивајући револт старије генерације, али то би била добра фора кратког даха да иза њега није стајао Бреговићев раскошни композиторски таленат. Уз врхунску вокалну и инструменталну подршку остатка групе, те организационе вјештине да елементе, од имиџа преко музике до текстова (укључујући и допринос пјесника Душка Трифуновића), повеже у цјелину која ће понудити домаћој сцени нешто што ће бити слушано у ширем кругу публике од становника главних градова република СФРЈ. Из ове перспективе, јасно је да је Бреговић кокетирајући са народним музичким елементима створио звук (од стране новинара Дражена Врдољака иронично крштеним као “пастирски рок”), базиран прије свега на пјесничким сликама о разузданим бекријама, заводницима, коњима и селу, којим је “Дугме” пронашло савршен начин да на своја прва два албума рокенрол извуче из гета и приближи публици која је одрастала уз звукове родног краја и народна весеља са хармоником. Треба бити поштен и признати да се олако заборавља да је поменуте фолклорне елементе група паковала у енергичан рок звук, са једном ногом у блузу, а другом у глам и симфо-року, те константно ослоњеним на актуелне трендове у музици од новог таласа прего реге и ска утицаја до стадионског поп-рока осамдесетих.

Професионалност и фијаско

Новинар и публициста, аутор чувене “Ју-рок енциклопедије” Петар Јањатовић, каже, да шта год мислили о “Бијелом дугмету”, чињенице су јасне.

- Они су у домаћу музику увели професионализам. Већ је тај пут утрла “Ју група” са својим непрекидним турнејама, заводљивим рок звуком повремено обојеним фолком и детаљно разрађеним имиџом. “Бијело дугме” је све то подигло на ниво заиста великих бројева. Бреговић је снимао песме које је певала цела Југославија, а оне се слушају и данас. Дакле, за њихов утицај кључне су песме и високо постављени стандарди - јасан је Јањатовић.

И то је немогуће оспорити, јер је врло брзо бенд, посебно трећим и четвртим албумом “Ето баш хоћу”(1976) и “Битанга и принцеза”(1979), ускочио у класичне рок воде, те уз врхунску продукцију Британца Нила Харисона понудио јасно профилисан бунтован рок звук, који је био  далеко од народних поскочица са почетка каријере попут “Хоп-цуп” и “Тако ти је мала моја”, уз врло буран судар са социјалистичким естаблишментом у позадини. Једнако вјешто је Бреговић одговорио на панк и нови талас албумом “Доживјети стоту”(1980), који је сачувао групу у смјени генерација, те уз неколико антологијских пјесама потврдио да је Бреговић поново гледао даље од савременика и успио да “Дугме” приближи генерацији новог таласа, како музиком, тако и имиџом и дизајном. Очекивано, већ сљедећим албумом “Успаванка за Радмилу М”(1982) састав се вратио на стадионе и на звук прилагођен стандардима свјетског АОР рока, свјестан да би даља радикализација била превише за шири слој њихове публике.

Јањатовић каже да је по њему период са Бебеком  врхунац бенда, иако је његов лични фаворит из њихове дискографије помало изненађујући.

- Њихова симфо рок фаза је за поштовање. Посебно албум “Битанга и принцеза”. Ипак, омиљена плоча ми је “Доживјети стоту” коју је део колега отписао због кокетирања са новим таласом. А мени се баш допало кад су после “Хоп-цуп поскочићу”, позвали “Сви марш на плес”. Тај албум има пуно песама којима се и данас радујем кад их чујем на радију. Тада сам наивно мислио да се Бреговић неће враћати на народњачку страну. А онда су дошли албуми са Тифом и Аленом. И све је било исто ко и лани - рекао је Јањатовић. Са мишљењем овог доајена рок новинарства добар дио публике се неће сложити, али је јасно да је након” Успаванке”, када је, наводно, незадовољан односом  са Бреговићем, музичким правцем групе и расподјелом новца Жељко Бебек напустио групу, то у великој мјери био и стварни крај “Дугмета” као бенда. Са друге стране Бреговић, који није волио поразе, брзо је нашао замјену у јако талентованом, али и јако проблематичном Младену Војичићу Тифи, са којим снимају албум “Бијело дугме” (1984). Сам албум био је корак даље или корак уназад у преплитању врхунске продукције (сам Бреговић) са ослонцем на актуелне владаре топ листа тог времена као што су били “Ван Хајлен”, “Тото” или Спрингстин, са домаћим фолк мотивима. Појачан бројим културним и политичким провокацијама у Бреговићевом самопрозваном стилу “лопова којег не ухвате” (од омота са Косовком дјевојком до обраде “Хеј, Словени”), вратило се “Дугме” на топ листе, али успјех је био кратког даха, јер је Тифа врло брзо избачен из бенда. На његово мјесто ускочио је Ален Исламовић (“Дивље јагоде”), пјевач далеко подложнији утицају шефа бенда и који је послужио реализацији Бреговићевих идеја о “новој партизанштини” и све већем упливу политичких, етно и поп елемената у звуку “Дугмета” на албумима “Пљуни и запјевај моја Југославијо”(1986) и “Ћирибирибела”(1988), који су само у  траговима носили квалитет некадашњег бенда. Рецимо, само податак да је фолк пјесма “Ђурђевдан”, позајмљена из Бреговићевог соундтрека за филм “Дом за вјешање”, највећи хит посљедњег албума групе, јасно говори колико се фокус главног аутора промијенио. Концертна промоција посљедњег албума током 1989. године претворила се у фијаско, што због агресивнијег понашања публике, која се већ почела цијепати по националним основама, тешко нарушеним међуљудским односима унутар групе и изненадним одласком Исламовића у средини турнеје.

Видео: aLmostaraC

Гашење и мит

Спектакуларна каријера “Дугмета”, која је почела у 70-им златним данима Југославије, угасила се отужно крајем 80-их у посљедњим данима државе у којој су чланови бенда били највећи рок хероји и чију су судбину подијелили разилазећи се почетком 90-их.

Након разлаза Бреговић је започео интернационалну каријеру продубљујући успјех у филмској музици увођењем балканских звукова у ворлд мјузик или писање намјенске музике за филм и театар, док се остатак групе мање или више успјешно бавио соло каријерама. Бубњар Ипе Ивандић завршио је трагично током 90-их у Београду, извршивши самоубиство у чудним околностима. Бебек и Исламовић током 90-их и касније водили су каријере из Загреба. Владо Правдић је отишао у иностранство, док је Реџић остао у Сарајеву.

Како су године пролазиле и мит о “Дугмету” је растао, телевизијски документарци о њима били су међу најгледанијим и услиједио је изненадни повратак и аранжман у организацији Раке Марића и компаније “Кока коле” током 2005. године. “Дугме” је требало да одржи три концерта у Сарајеву, Загребу и Београду у пуном саставу уз сва три пјевача, али се на крају то свело на велика очекивања публике и од стране групе траљаво одрађену мини-турнеју, гдје су само пјесме биле добре, а све остало лоше, од свирке до разгласа. Након тога услиједиле су нове свађе, медијска препуцавања, лоши односи постали су још гори и “Дугме” је  окончало своју причу, ако не рачунамо концерте самих пјевача са или Бреговићевих концерата са Тифом и Аленом под именом “Бијело дугме”, али који нису били ни близу звуку оригиналних пјесама. Музика бенда је постала, како је то духовито примијетио рок новинар и публициста Иван Ивачковић, парадигма државе, чији је музички симбол била, понекад задивљујућа, понекад смијешна.

Пола вијека касније око “Бијелог дугмета” и даље се диже медијска прашина какву мало који домаћи рок састав може изазвати. Недавна смрт Владе Правдића, клавијатуристе групе, на тренутак је постала вијест коју су испратили сви медији у региону. И даље се њихова музика интезивно слуша можда више него икад раније, реиздања албума се одлично продају и даље се ломе копља око њих као најзначајнијег домаћег рокенрол бенда или главних криваца за естрадизацију рок сцене.

Јањатовић каже да је лако неког прогласити као кривца за успон народне музике, али факти су друго, без обзира што руше нечије “урбане” снове.

- Наравно да нису главни “кривци”. Овде је народна музика увек била популарнија од рока. Бреговић ју је вешто искористио. И омогућио онима који воле народњаке да се на концерту “Бијелог дугмета” осећају као део рок племена. А показао је народњацима да је лукративно узимати из рок табора. Па су Лепе Брене и слични, увели “гибсон” гитаре, добру продукцију и светлуцаву одећу и сви су заволели диско - рекао је Јањатовић.

Слично, ако не и оштрије, мишљење има и Весић који све те оптужбе критике и колега музичара за естрадизацију рок музике сматра промашеним.

- Насупрот “делу критике” и “колегама музичарима” не разумем шта је “естрадизација домаћег рокенрола”. Да су се они питали, рок у Југославији постојао би само као одблесак западних трендова и ексклузивна категорија без стварног утицаја, а рок је значајан само ако је масован. Увек се гледало на ствари једнострано, никад се нико није запитао колико је тим поступком “Дугме” превело на другу страну неку публику која без “Бијелог дугмета” не би слушала рок музику. Нећу заборавити рођенданску журку код мог друга Пеце кад смо били клинци: једна група гостију хтела је да слуша “Дип парпл” и “Лед Цепелин”, друга група инсистирала је на Зорици Брунцлик. Умало није дошло до туче. Онда сам се ја досетио и пустио први албум “Бијелог дугмета”. У року од два минута тензије су пале и кренуло је весеље. “Бијело дугме” је мирило супротстављене стране. Требало би говорити и о таквим стварима - јасан је Весић.

Овим аргументима новинарских експерата тешко се супротставити, али оно што се Бреговићу може замјерити из угла професионалног музичара јесте немаран однос према насљеђу групе, којој дугује све, укључујући и свјетску каријеру.  Са друге стране и такав приступ се уклапа у Бреговићев лежеран стил, како према музици, тако и према успјеху, гдје он себе никад није гледао као умјетника него кафанског свирача са периферије који се успио од кафане и стриптиз клубова пробити до каријере композитора, на жалост колега.

- Никада нисам ни имао амбицију да се свима свиђам… Вјерујем да би неки вољели да је неко други њихов најпризнатији и најпознатији композитор, али шта могу, није. Ја сам тај - рекао је у свом стилу у интервју за “Време”.

Без обзира на то што многи воле олако Бреговића прогласити за човјека који је рок фолк поскочицама отворио пут новокомпонованој музици, треба поштено признати да је у питању функционалан гитариста и талентован аутор који је са двадесетак година био способан написати врхунску блуз рок нумеру “Блуз за моју бившу драгу” или епске симфо баладе попут “Селме”, “Сањао сам ноћас да те немам” и “Све ће то мила моја прекрити сњегови, рузмарин и шаш”, али и написати моћни рок риф попут оног за нумеру “Чекала сам” или буги блуз импровизације типа “Пожурите коњи моји”. Дилема око тога да ли је он свјестан важности својих пјесама и улоге “Дугмета”, је разријешена једном од најбољих пјесама Бреговићеве каријере “Пристао сам бићу све што хоће”, гдје је минималистичком музичком пратњом и сугестивним Бебековим вокалом озвучио бесмртне стихове Душка Трифуновића, који су суштински сажели његов живот и дјело: “Докле пјевам дотле и постојим, Пријатељи бивши, пријатељи будући, Памтите ме по пјесмама мојим”. И памтиће га по пјесмама, а све остало је ствар вјечне медијске конструкције и деконструкције сопственог мита.

На страну значај, прошлост и носталгија, али и даље се проносе непотврђене гласине, да би поводом јубилеја, који долази 2024. године, наводно Бреговић и Бебек могли закопати ратне сјекире и направити достојан опроштај од бенда, који је дао прве праве рок хероје земље, коју нису надживјели, али су својом музиком заувијек исписали неке од кључних умјетничких момената у њеном постојању. И да не буде сумње, ако се “Дугме” поново окупи, то ће бити највећи рок догађај године!

Дизајн

Улогу у муњевитом пробоју “Бијелог дугмета” одиграо је и сарајевски фотограф и дизајнер Драган С. Стефановић, по струци академски сликар. Бавећи се графичким дизајном обликовао је омоте плоча неких од најпознатијих бендова бивше Југославије попут “Индекса”, “Корни групе” и “Тајма”, међутим најзапаженији су његови радови за “Дугме”, посебно омоти прва три студијска албума, али је добрим дијелом обликовао и цјелокупни визуелни идентитет групе. Његов стил је варирао од конзумеристичког, преко провокативно шаљивог и суптилно еротског. Његови радови за “Дугме” постали су општа мјеста домаће поп културе.

Бранислав Предојевић