Прије 40 година се догодила највећа ваздухопловна несрећа у историји Југославије
02.12.2021. 14:40
0
ИЗВОР: klix.ba
Прошло је 40 година од највеће несреће југославенског ваздухопловства у којој су погинули сви путници и чланови посаде, укупно 180 људи.
Ријеч је о несрећи авиона McDonnel Douglas MD-81, који је користила компанија Inex-Adria, а који је био одређен за чартер лет из Љубљане у тадашњој Југославији до француског отока Корзика, у организацији агенције Компас. Авион је полетио 1. децембра 1981. године, али никада није стигао на дестинацију јер се срушио у планини Сан-Пиетро недалеко од града Ајачо (Ajaccio).
Приликом резервације чартер лета у апликацији је наведено да ће се користити McDonnell Douglas DC-9 авион капацитета између 115 и 135 путника, но авиокомпанија је ипак одлучила да користи McDonnel Douglas MD-81 који је био новији и већи авион. Такође, у апликацији је наведено да ће путовати 130 путника, но додатна 43 мјеста заузели су упосленици компаније Inex-Adria. Поред тога, с Компасом су путовала 173 путника, а узимајући у обзир седам чланова посаде, у авиону је било укупно 180 особа.
Авион којим су путовали свој први лет је обавио 15. маја 1981. године, тако да је био практично нов. Авиокомпанији Inex-Adria је достављен 11. августа, а до несреће је забиљежио свега 683 сата лета. Посљедња провјера је обављена 7. новембра 1981. године, а посљедњи сервис 27. новембра. Авион су покретала два Pratt & Wgitney JT9D-217 мотора. Капетан авиона је био 55-годишњи Иван Куновић, који је добио пилотску дозволу 16. априла 1968. године, а за Inex-Adriju је почео радити 1970. године. Његов копилот је био 40-годишњи Франц Терглав, који је дозволу за комерцијалне пилоте добио 11. новембра 1981. године. У кокпиту је био и Терглавов син Томаж. Авион је полетио с аеродрома у Љубљани у 6:41 сат те се запутио према Корзици. У 7:08 сати је био у италијанском зрачном простору када је контролор лета у Падови контактирао колегу у Ajaчију тражећи извјештај о временским условима. На аеродрому је пухао југозападни вјетар брзином до 19 km/h, а небо су прекривали раздвојени облаци. Када је посада добила извјештај о времену, одлучила је слетјети на писту број 3.
Међутим, ствари су кренуле по злу када је посада ступила у контакт с контролорм лета на аеродрому Ајачио. Био је то двадесетчетверогодишњи младић који је недуго прије тога добио дозволу за рад, а осим тога, пилоту је то био први лет на Корзику.
Према истрази, током комуникације је дошло до неспоразума, контрола лета је сматрала да се авион налази изнад мора те је посади наложила да започне постепено спуштање, но авион се заправо налазио изнад копна, а док је кружио пролазећи кроз облаке, пред њим се указала планина Сан-Пиетро. Пилот је покушавао "додати гас" и подићи авион, но било је прекасно. Авион је лијевим крилом ударио у планину, због чега је претрпио велику штету, неконтролисано се завртио, ударио у стијене при великој брзини од готово 400 km/h и распао се. Нико од путника и чланова посаде није преживио.
Француски истражиoци су тврдили да је узрок несреће одлука пилота да се спусти испод минималне сигурне висине, док су југословенски рекли да је контролор лета требао знати гдје се авион налази након што му је Куновић детаљно преносио своје поступке.
Црне кутије су пронађене након великих напора, а због неприступачног терена нису пронађени ни сви посмртни остаци жртава. Дијелови авиона су се расули на дужини од једног километра и на дужини од 600 метара. Била је то највећа несрећа у историји Југославије, као и друга највећа у историји Француске.
Године 2008. су пронађени још неки дијелови авиона и посмртни остаци путника. У мају је уклоњено око 27 тона остатака авиона, међу којима је и један мотор те велики дијелови крила. Неки дијелови су морали бити раскомадани како би се могли транспортовати хеликоптером с планине. На мјесту удара лијевог крила авиона постављена је спомен-плоча.
