Првих хиљаду добровољаца, међу којима бјеше и Сарајлија Ристо Шошић, кренуло је за Солун из кампа у Одеси уочи Божића 1917. године. Возом су путовали до сјеверне руске луке Портроманов, одакле су француским бродом пловили до Глазгова, да би се поново возом пребацили до луке Портсмаут. Препловили су Ламанш до Тулона, па наставили возом за Оранж. Ту проведоше петнаест дана уз велику пажњу и гостопримство. Са новим униформама запловише маршрутом Тулон - Бизерта - Малта - Солун.

Опасност од њемачких подморница "сумарена" била је сада много извјеснија, нафтне мрље и нешто дрвенарије која је плутала на води је био чест ужасан остатак потопљеног Антантиног брода. Међутим, они су имали среће за коју не кажу залуд да је пратилац храбрих, а ти момци ће своју храброст и те како доказати тамо гдје иду. Како је Солун постајао све ближи, узбуђење је расло у очекивању да коначно постану дио српске војске, која је поново задивила савезнике заузимањем Кајмакчалана који доби име "Капија слободе".

Искрцали су се у Микру гдје се налазио један од логора српске војске. "Хвала ти, милостиви Боже, коначно на циљу!", неко повика. Био је април 1917. године. Сусрет са српском браћом био је пун невиђеног одушевљења. Грљење, љубљење, неки нађоше познанике или комшије који су још раније приспјели ту. У Галицији би се често помолили, а у кругу оданих знали и гласно рећи: "Боже, помози нашима на Солуну!", а ево, ту су сада да им помогну с пушком у руци. Већ кроз два дана кренуше по распореду у своје нове јединице. Ристо је распоређен у Прву чету Трећег батаљона из састава 7. пука дунавске дивизије.

Ристо и фамилија Шошић
Фото: glassrpske.com

Први конак бјеше у Јениџе-Вардару под шаторима, гдје се на њих сручи прави пролом облака. Кишило је и ујутро кад паде наредба: "Трк у строј, долази врховни командант!" Е сад им није сметало ни ћускије да падају, јер видјети уживо младог регента, којем су се дивили још од времена балканских ратова па до албанске страдије, изузетна је част. Укопаше се на "мирно" кад се указа црни аутомобил. Човјек под кабаницом, средњег раста, живих покрета, у пратњи два виша официра прилази са осмијехом и прима рапорт од команданта батаљона. На његов војнички поздрав добровољци загрмише: "Бог ти помого!" Регент започе смотру. Стасити митраљезац Ристо Шошић стоји на челу прве чете, па тиме и на челу батаљона. Александар иде право њему, са смијешком му пружа руку и пита одакле је. "Из Сарајева, Ваше величанство", испрси се Шошић, на шта регент гласно похвали Босанце и Херцеговце као силне момке, велике родољубе. Рукује се и са свима редом пита, и кога има кући, и још по нешто. Прије одласка још једном им упути топле благе ријечи подршке и захвалности. Били су убијеђени да их под његовом командом никаква сила на свијету неће зауставити до побједе. И није их ни зауставила! Посебна част за њих бјеше кад својим очима нешто касније видјеше и чувеног стратега војводу Живојина Мишића, тада команданта Прве српске армије.

Сукоб с Бугарима

У мају мјесецу Ристова чета је заузимала положај на коти Западни крш према добро утврђеним Бугарима. Рововска рат позиција одржаће се дуже од годину дана, тек уз понеки пјешадијско-артиљеријски дуел или диверзантски упад, без помјерања линија. Енглези су к'о с нокта упорно одбијали тражење српске команде да се покрене офанзива. Говорили су да се на малим позорницама не играју велике представе, али ће их Срби и те како демантовати у јесен 1918. године.

Кад команду фронта преузе маршал Франше д'Епере коначно паде одлука за напад. Био је 15. септембар, кад послије ураганске ватре артиљерије, двије српске армије, као планинска лавина, прве јурнуше у пробој. Дринска дивизија силовито удари на тврди бугарски положај Сива коса и продрије добро окрвављена све до Западног крша. На прилазима Црној ријеци заметну се нови крвав окршај. Митраљезац Шошић доби наређење да се са помоћницима у скоковима пребаци до једног великог храста, одакле може ватром угрозити бугарски бок. Пузали су као змије, вукући 50 кг тежак "сен етјен". Бугари их запазише и засуше кишом метака, а брдским топом почеше гађати картечом. Живот им сачува плитка јаруга. Већ је био укочен први јуриш њиховог Седмог пука. У том се и Ристо дочепа онога храста и за тили час намјести свој "сен етјен", а онда поче да штепује по незаштићеном бугарском распореду, који се нагло помрси и успаничи. То даде јак замах Србима да крену одлучно и који трен касније упадоше у бугарске ровове. Ударише прса у прса, кроз стиснуте зубе се помиње родбина, гушање, кркљање, урлици, док једни друге бајонетима прикивају за земљу. Бугари се бауљајући повукоше. "Алал ти вера, Шошо! Ти их смлави јуначки!", повика неко: "Али нема стајања. Гони, само гони!". Тако продријеше око петнаест километара.

Пут Сарајлије Ристе Шошића од источног до Солунског фронта (1)

Упорно су подилазили једној литици на ивици мале висоравни иако Бугари нису дали ни ока отворити. Срби загризли, кидишу ко гладни вуци, не гледају на губитке, веру се и пужу уз стрму косу. Онај што је измакао први, оно је Шошић, овај пут с машинском пушком у руци, новим опасним оружјем. Још само који метар ближе и онда грунуше омиљене српске бомбе, правећи крвави кркљанац, па преживјели побјегоше са једног виса, гдје им оста митраљез. Официри их с пиштољима у руци тјерају назад, али ка том остављеном "шварцлозу" појури и Ристо. Ко ће прије? Ускоро Бугари почеше падати као снопље под убитачном ватром "свога" митраљеза, јер је кракати Шошић био бржи. Бугарске батерије бљују ватру, не би ли зауставили српски јуриш, али они ускоро овладаше платоом, мада уз велике губитке. И храбром Ристовом поручнику Будимиру Богдановићу то бјеше посљедњи јуриш, команду преузе поручник Живко Лубардић из Травника. Губици друге стране били су многоструко већи, чему је и Шошић својски кумовао, за шта доби заслужене похвале.

Након двије седмице тешких борби у оквиру солунске операције Дринска дивизија изби на Црну ријеку, гдје су Бугари спремили одсудну одбрану, мудро користећи повољну конфигурацију терена. Први батаљон доста неопрезно зађе у дубок кањон, чијим је ободом био утврђен бугарски положај. Одатле су унакрсном ватром  буквално сасјекли српске борце, да је мали број преживио ту кланицу.

Фото: glassrpske.com

Ка овом крвавом разбојишту ноћу се упути Ристов Трећи батаљон. На једној узвишици по жару цигарете открише Бугаре. Лубардић одреди тројицу способних војника да то извиде - треба ли погађати да је Ристо био један од њих?!  Нагазивши на изненађене непријатеље, отвори се жестока ватра, а онда се прикључи и остатак чете и направи одлучан продор кроз бугарске линије. Шошићева претходница потом на једној чуки заскочи неколико заосталих Бугара: "Предај се!" "Не се предајемо!" Грунуше већ спремне српске бомбе, а онда сјевнуше бајонете...

Окршаји се нижу, повлачење Бугара пређе у бјежанију. Батаљон изби на правац према Куманову, чету преузе нови командир, капетан прве класе Радован Радовановић. Ту их стиже вијест да је Бугарска војска положила оружје, након што су њихове двије армије на Вардару гвозденим клијештима скршене Степиним дивизијама и Французима. Тада су већ били сигурни да ће и Њемачка кола убрзано окренути низа страну.

Бугаре пред њима ова вијест о предаји обрадова. Плашећи се одмазде, лицемјерно добацују: "Еј, братко, ми смо братја, ма Фердинанд и Радославов ..." Стварно, ма није ваљда, све сами анђели од људи. Наравно, ако се изузму небројене српске цивилне жртве, уморене на крајње бруталан начин од тих зликоваца. Срби су шкргутали зубима и неко вријеме пријетили, али и тај рачун, као и многи други, на крају остаде ненамирен.

Међутим, Ристо и другови морају даље, и то што енергичније продирати, како се Нијемци и Аустроугари не би утврдили на новим положајима. Наступали су брзо, под борбом и ускоро умаршираше у Куманово. Пред њима достојанствено јаше на коњу командант Прве армије, стари бркати војвода Бојовић. Народ скоро луд од среће, одушевљено поздравља ослободиоце. Срца огрубјелих војника задрхташе гледајући згаришта, пусту биједу и сиротињу на све стране.

Дочек у Лесковцу

Кратки предах и наступа се даље, правац Лесковац. Већ је постало уобичајно да је смјели и окретни Шошић у претходници. Они иза једног ћувика спазише Швабе и полако им се привукоше на кратко растојање. Сарајлија ошину рафалима машинске пушке, а саборци бацише бомбе. Аустроугари се распршише к'о врапци и, као што већ обично бива, оставише тешку жељезарију, овај пут два митраљеза и опет, по старом обичају, Ристо прискочи једном "максиму", окрену постоље и поче да стриже ниско растиње, сијући смрт по успаниченом непријатељу. Начини се од тога већ прави подвиг кад десетак Срба разби читаву чету и зароби око седамдесет солдата.

У Лесковцу поново радосни дочек, за ратнике се нађе неколико чутура ракије да поквасе уморну душу. Па иако погорјели и опљачкани до задње чивије у диреку, мјештани нађоше и по неки фин залогај за њих. Ипак, гоњење Аустријанаца се мора наставити без предаха. Они се повлаче у нереду, остављајући за собом резервну опрему, топовске каре, кухиње, сандуке са муницијом, а и оне са токајем и цигаретама "макензен".

Међутим, пред Нишом их чекају Нијемци, они су већ тврд орах. Чак су и скоро са Балтика довукли једну дивизију у помоћ. Срби нападају одмах, право из покрета. Било је то 9. октобра 1918, датум који ће Ристо добро упамтити. У зони судара је страшни суд, њемачка артиљерија туче бјесомучно, док сикће хиљаде пјешадијских цијеви, гори небо и земља. По узвишењу званом Црвени брег, гдје су швапски положаји, Срби грабе брисаним простором, храбро падају, али јуриш не престаје. Негдје иза подне опет од Риста команда тражи оно што му баста. Он са помоћницима успједе некако довући сву ту митраљеску жељезарију на повољну позицију. Помоћник Ердељан му дотури муницију и он одмах поче штемати по послузи швапске батерије, која је панично хватала заклон и узвраћала пјешадијском ватром. Пребаци се на повољнији положај и поче решетати све што се миче.  То даде замах српској главнини, а официри грмнуше: "Бомбе! Јуриш!” Баш у том тренутку један прецизан артиљеријски картеч засу Риста и саборце око њега. Топли млаз крви лину, пред очима му се заврти и нагло потону у таму. У нека доба поврати свијест, око њега јаучу рањеници, а на стомаку видје повећу крваву масу. У први мах помисли да му је утроба отворена, али срећом то бјеше само усирена крв из врло тешке ране. С муком окрену главу према војнику близу њега, који је у тешком ропцу издисао. Препозна свог доброг пријатеља, поднаредника Ђорђа Грковића из Гацка, који се након пар трзаја умири. До њега допуза рањени Шумадинац Здравковић: "Изгибосмо, брате, али су и они грдно наје...и! Погину нам и командант батаљона Ружичић." Док чује удаљену потмулу јеку битке, Ристо упита гдје је батаљон. "Освојили су положај, гоне Немце" рече му друг. Ето, и њемачки лангштурм батаљони и јегер пукови бјеже!

У болници у Лесковцу љекари су се данима борили да га спасе. Преживи вољом Оца небескога. Ускоро дозна да је и његово Сарајево ослобођено. Двојна монархија је одавно давала све слабије знаке живота, док им ускоро Срби са савезницима заковаше и задњи ексер у мртвачки ковчег. Тада и Њемачкој дођоше црни дани, никад црњи од кад их је Бизмарк прогласио царевином!

Послије лијечења нађе своју јединицу у Земуну, ту му рекоше да је у похвалници Прве армије читано и његово херојско дјело. Нешто касније Ристу Шошићу је додијељена Карађорђева звезда са мачевима. Његови саборци рекоше: "Ако ово није поштено и крваво заслужено одликовање, онда које јесте?!“

Двадесет година касније, поводом годишњице ослобођења и уједињења, на свечаној војној паради испред хиљада Сарајлија дефиловала је и група носилаца или, како се то још говорило, витезова Карађорђеве звезде. Многи познаници и комшије у високом кошчатом човјеку препознаше Риста Шошића. Нађоше се изненађени, јер он то никад није спомињао, док су се разни прсили и за најспореднију улогу у Великом рату. Кад га послије са дивљењем упиташе за орден и подвиге, он, без гордости, просто к'о да му је помало незгодно, рече: "Па ето, јесте, добио сам то крајем рата." Код карактерних људи има нешто стидно кад треба да говоре о себи и неким својим похвалним дјелима. Патријархални калуп Херцеговине, који је понио из куће, од мушкарца је тражио част и достојанство по оној старој: "Нит се у добру похвали, а ни у злу покуди." Ристу бјеше недостојно прсити се послије толико изгинулих другова, од којих многи осташе по гудурама и кланцима, често без гроба и попа, гдје им гаврани и вуци држаше опијело. Уз то земља пуна тешких инвалида, док се стотине хиљада ратне сирочади још злопати у сиромаштву. Зато се својски залагао да кроз удружења добровољаца, официра и ратника, те разних патриотских друштава, они не буду заборављени и остављени.

Ристо би само на тражење својих у породици, понекада, са доста приповједачког дара, казивао понешто из ратних успомена, кад би га они, посебно дјеца, слушали  задивљено.

Његово ангажовање око фудбала доживјело је своје звјездане тренутке. У међуратном периоду је био најуспјешнији тренер Славије, освојивши друго мјесто у првенству Југославије 1935/36. Управо он је годинама стварао тај изузетни тим, још од дјечачког узраста. Харизматични чика Ристо, како су га звали, умио је код њих поред талента препознати и битне моралне и менталне капацитете. Усмјеравао их је и учио животним вриједностима, тако да су они, и изван фудбалског игралишта, постали велика и позната имена у разним дјелатностима. То су били прије свих: Славко Загорац, Бранко Станковић, Предраг Ђајић, Милан Рајлић, Мирослав Радојичић, Здравко Бесаровић, Рато Дугоњић и други. Они су управо били и окосница поменутог вицешампионског тима. Ристо је уживао огромно поштовање у спортским круговима, па ће му буквално спасити живот људи из хрватског САШК-а, када су га усташе заточиле 1941, хапсећи редом најугледније Србе блиске монархији. Због истог "гријеха" хапсе га послије рата и комунисти, када ће га спасити његов бивши играч, партијски функционер, Рато Дугоњић. Међутим,  ова тема заслужује једну посебну причу, јер историја ФК Славија је у ствари историја сарајевског фудбала.

Ристо Шошић је био громада од човјека, са завидним угледом у своме граду, скроман и поштен. За себе никад ништа није тражио, ни стан, ни било шта друго. Никада себе због учешћа у рату није сматрао никаквим посебним појединцем, већ да је само, као небројени други, вршио напросто своју патриотску и људску дужност.

Породица

Породица Шошић је припадала средњем, темељном слоју српског грађанског друштва између два рата. Њени чланови су се истицали у многим привредним, политичким и друштвеним дјелатностима тадашњег Сарајева и шире. Глава породице Гаврило Гавро Шошић (1853-1937) био је власник пекаре у Кашиковића улици, повише катедрале. Заједно са супругом Миленом, рођеном Живковић (1857-1937) имао је осам синова и једну кћер. Дјецу су васпитали у патријархалном духу, уз скоро војничку дисциплину и сви одреда су показивали висок степен патриотске свијести. Поред јунака наше приче, Риста Шошића, помињемо и остале. Јово (1887-1951) је био истакнути национално-политички радник, обласни посланик, угледни члан Радикалне странке.

Ристо Шошић са родитељима Гаврила Принципа
Фото: glassrpske.com

За вријеме рата аустроугарске власти су га због веза са "Младом Босном", подвргле затворској тортури, што му је трајно оштетило здравље. Никола (1884-1971) је био стуб и ослонац породице, од оца је преузео посао с пекаром, коју је модернизовао на парни погон. Осим централе у Кашиковића бр. 4, имао је продајна мјеста на Гајевом тргу бр. 2 и у Краља Томислава бр. 11. Драгутин (1897-1985) био је дугогодишњи начелник финансија у Војној болници и врло угледан стручњак за медицинску опрему. Бошко (1908-1988) је завршио Краљевску војну академију и био капетан прве класе. Милош је био човјек технике, по свршеној Техничкој школи неко вријеме студира Политехнику у Паризу. Гласио је за цијењеног стручњака у области жељезничког транспорта, али и уважени активиста Соколске организације. Кћерка Олга (1904-   ) удала се за познатог чешког трговца Антона Клингера. Послије Сарајева живјели су у Прагу. Митар (1884-   ) је умро млад, о чему нема више података, док је Лазар преминуо још као дијете. Изданак те честите породице је и наш угледни суграђанин из Источног Сарајева, академик Мирко Шошић, син поменутог Милоша, својевремено изузетан хирург, шеф грудне хирургије и професор Медицинског факултета у Сарајеву.

Пише: Драган Мијовић