Авантуре шверцера дувана су дио легенди везаних за наше планине. Ова прича је подсјећање на те људе и неизвјесности којима су били изложени у планинама, уз жељу да се дио тог предања освјежи и сачува од заборава обишао сам путеве којима су најчешће пролазили. Натоварени тешким руксацима, шверцери дувана кретали су на пут преко планина с великом зебњом, не знајући да ли ће терет који носе пренијети до жељеног циља. Била је то својеврсна авантура у којој се лако губио живот. Шверцери дувана били су главна вијест у црним хроникама новина. Најтеже је било пренијети дуван у Сарајево. Осим што је прилично удаљено, ваљало је прећи планине: Прењ, Височицу, Трескавицу и Бјелашницу.

Аутор текста и фотографија: Брацо Бабић

Након окупације Босне и Херцеговине власти Аустро-Угарске Монархије прокламују Закон о оснивању монопола, по којем се под надзор државе ставља цјелокупна производња, прерада и продаја духана. Духан се могао узгајати једино за властите потребе, а за продају морао се плаћати порез звани “мурурија”. Суочени са неимаштином сељаци су били приморани да се сналазе како би преживјели и почињу се бавити шверцом духана. У то вријеме духан се није смио именом звати и у народу је био познат под називом “шкија“.

Радило се о уносном али и јако опасном послу, који је захтјевао велику сналажљивост и вјештину избјегавања тадашњих жандара. Тражио је много тешког рада, запошљавао је готово све чланове обитељи, од ђеце преко одраслих до стараца. Аван и машина за крижање дувана чували су се у највећој тајности скривени у подруму или пећини. Жандари су имали своје начине трагања. Нож на авану се морао оштрити и ковати повремено код мајстора ковача. Мајстори ковачи увјек су били за нешто криви и дуговали жандарима и за надокнаду и њихову благост, чим би отковали и наоштрили нож, све би њима пријавили.

Шверцери дувана да би избјегли засједе које су им често постављали жандари бирали су тешко проходне стазе на високим планинама носећи терет на својим леђима. Путеви шверцера духана из западне Херцеговине водили су у Далмацију, Загору, Kрајину, Посавину, Босну… углавном у веће градове: Сплит, Макарску, Дубровник, Сињ, Kнин, Бихаћ, Бања Луку, Брчко, Јајце, Травник, Сарајево и Фочу у којима је постојала потражња за “жутим златом”, како су “шкију“ од миља назвали страствени пушачи.

Натоварени тешким руксацима, шверцери духана кретали су на пут преко планина с великом зебњом, не знајући да ли ће терет који носе пренијети до жељеног циља. Била је то својеврсна авантура у којој се лако губио живот. Шверцери духана били су главна вијест у црним хроникама новина. У приморје се се ишло козјим стазама преко врлетног Биокова. Најтеже је било пренијети духан у Сарајево. Осим што је прилично удаљено, ваљало је прећи планине: Прењ, Височицу, Трескавицу и Бјелашницу. Све одреда високе планине на којима се вријеме често мијења због сударања медитеранске, континенталне и планинске климе. Љети се у једном дану могу измјенити сва годишња доба!

Тешко проходан планински терен и временске непогоде нису биле једина препрека на путу, стална опасност вребала је од засједа жандара и напада дивљих звијери. Да не би боравак у планини трајао дуже од планираног, шверцери су све проблеме рјешавали “у ходу”, без застоја и одлагања.

Прелазак преко планина је трајао по неколико дана, уз цјелодневно напорно ходање.

Шверц духана, и поред свих недаћа на путу, се одвијао редовно без обзира које је годишње доба и какви су временски увјете на планини. За вријеме Аустро-Угарске Монархије и Kраљевине Југославије засједе су постављали жандари, а у СФР Југославији припадници Народне Милиције. У случају да упадну у засједу шверцери су неријетко знали употријебити и ватрено оружје како би сачували “живу главу“ и спасили драгоцјени товар који су носили. Стога су при преласку планина често мијењали правац кретања како би заварали траг. Правац кретања био је највећа тајна, само њима знана, чак ни њихови најближи у кући нису били упознати с овим.

Преко планина кренули би по лошим временским увјетима, надајући се да ће тако избјећи засједу. Због тога су многи од њих залутали у магли, смрзли се или страдали у снијежним лавинама. Савлађујући суров и компликовани планински рељеф у неповољним временским увјетима, натоварени тешким руксацима, шверцери су морали бити снажно грађени, крајње издржљиви и врсни познаваоци терена којим су се кретали. Планине које су прелазили познавали су “к’о свој џеп”. Знали су сва врела, пећине, чобанске колибе, планинарска и ловачка склоништа. Избјегавали су ова мјеста јер су жандари на тим мјестима најћешче постављали засједу.

Шверцери духана су понекад за водиче или ношење духана уз добру новчану накнаду ангажовали мјештане из села подно планина које је требало прећи. Неки мјештани су се касније осамосталили и почели да шверцују духан за “свој рачун”.

Након савладаних препрека и недаћа на планини, по доласку у Сарајево шверцери су одлазили у једну улицу под Kовачима. Улица је кратка и уска. У граду се знало да се у овој улици продаје духан “испод руке” и често су вршене рације али је плијен био безначајан. Очито су шверцери имали прецизне дојаве у које вријеме ће се чувари закона појавити.

Шверцери су имали своје личне чуваре који су будно осматрали све прилазе улици. На најмању сумњу брзо би је напустили и у споредним уличицама сачекали да контрола прође. Након тога би се вратили и наставили трговати као да се ништа није десило. Kод себе су држали двије-три “кошуље” духана, не више, остатак је био на чувању у кућама повјерљивих људи.

Чувари су за своје услуге добијали новац или духан у прутувриједности. Приликом трговине купац је био тај који је први прилазио, тихо питајући шверцера пошто “кошуља”? Шкија се паковала и продавала у кутијама за мушке кошуље, те је то била основна малопродајна мјера. У случају веће наруџбе, претходно договорене, ишло се директно на адресу купца. Духан би продали за два-три дана и након тога се враћали кући, возом или аутобусом за Мостар. По повратку кући након кратког одмора изнова би кренули у нову авантуру преношења духана.

Шверцери духана вјешто су бирали стазе приликом преласка планина и ријетко се неко од планинара сусретао с њима. О свом сусрету са шверцерима духана “очи у очи” ево шта ми је испричао сарајевски планинар Винко Томичић:

–Било је то средином педесетих година прошлог вијека. Љето је увелико трајало. Врелина у граду натјерала нас је да свјежину потражимо у планини. Са пријатељем Ђуром договорио сам да неколико дана проведемо планинарећи на Прењу. Путујемо аутобусом за Мостар. Излазимо у Потоцима и до Рујишта стижемо по највећој врелини с тешко натовареним руксацима. Испред дома била су паркирана два црна мерцедеса. Од домаћина смо сазнали да се аутомобилима довезао друг Џемал Биједић с друштвом. Џемо се од политике најбоље одмарао боравећи у планини. Волио је планине и често се дружио с планинарима. Ноћили смо на Рујишту и сутрадан наставили пут преко Бијелих вода за Језерце. С нама је требао ићи проф. др. Стево Јокановић али је он остао на Рујишту да потражи коња с којим би пренио неколико мадраца и дека за кућу на Језерцу. По доласку на Језерце смјестили смо се у поткровљу планинарске куће. Један дио поткровља тада није био покривен. Не могу се сјетити је ли кров куће био у изградњи или су га снијегови предходне зиме оштетили. Ту ноћ у кући смо били само Ђуро и ја. Сутрадан је стигао Стево на коњу и донио мадраце и деке. Истог је дана стигао и млади брачни пар из Загреба, младожења се звао Зденко, име младе сам заборавио, дошли су да планинаре као и ми на више дана. Ноћ која је услиједила остаће ми дубоко у сјећању. У сред ноћи чуло се отварање врата у приземљу куће. Kроз отвор у поду између даски угледали смо жар неколико упаљених цигарета. У тами се нису могла распознати лица незнанаца. Тихо су између себе разговарали, и нисмо разумјели о чему причају. Тада су у планинама вођене потјере за одметнутим припадницима непријатељских јединица преосталих након завршетка Другог свјетског рата на тлу Југославије. С разлогом смо се забринули за своју сигурност. Стево Јокановић, који је био међу нама најстарији брзо се снашао. Шаптом је рекао да Ђуро и ја одмах сиђемо у приземље и незнанцима кажемо да их он позива да дођу горе код њега на “кафу и ракију”. Са страхом смо сишли у тамно приземље. Незнацима смо упутили позив и с нама је одмах кренуо један од њих, вјероватно вођа групе. Врата поткровља је одгурнуо с цијеви аутоматске пушке. Свјетлост упаљене свијеће у поткровљу обасјала је незнаца. Био је висок, плећат, бркат, препланулог тена, скоро црн у лицу. Покрети његовог тијела били су хитри. Поздравио је све у поткровљу и сјео до Стеве. Тихо су разговарали уз кафу и ракију из Стевине чутурице. Након кратког времена, придигао се и руковао са Стевом и на поласку му даровао мало паковање “шкије”. Прије него је напустио поткровље значајно нас је све погледао и кроз стиснуте зубе, не вадећи цигарету из уста изговорио: “Ето људи, договорили смо се, нисте нас виђели – нисмо вас виђели”. У кући је било тихо цијеле ноћи и од страха нисмо устајали да идемо на wц! Kада се разданило придигао сам се и погледао кроз отвор између даски. Незнанцима није било трага, зором су отишли. Свима нам је лакнуло. На растанку Стево нам је рекао да су ону ноћ били шверцери духана и да о сусрету никоме ни ријеч не казујемо, ни у кући са својима.

Припремајући овај прилог сјетио сам се једног догађаја којем сам присуствовао у вези шверцера духана:

Почетком осамдесетих година прошлог вијека на Бјелашници, по густој магли, стигосмо на Мртвањске Станаре. Била је субота и зачудо у планинарском дому нисмо затекли дежурног домаћина, што се у оно вријеме ријетко могло десити. Главни улаз у дому био је закључан. Kиша је почела да пада и склонили смо се у вјетробрану на споредном улазу дома. Вјетробран по обичају није био закључан да би се планинари могли склонити у случају невремена. Било нас је шесторо и сви смо се угурали у простор величине 2 x 2 метра у који смо једва некако стали. Сјели смо на под и између себе ставили једну широку даску подупрту нашим кољенима да нам послужи као трпезаријски столић. Авдо Јелачић је у свом руксаку увијек носио бензинско кухало, лончић, два-три финџана, кесицу с мљевеном кафом и неколико коцки шећера. Пажљиво је на дасци поставио кухало с лончићем и упозорио нас да се не смијемо мицати док вода у лончићу не проврије. Из руксака смо извадили своје “иће и пиће” и поредали на дасци.

Док је вода у лончићу кухала неко је од присутних питао Авду да нам исприча о својим сусретима са шверцерима духана у планини. У то вријеме Авдо је био међу нама најстарији по годинама и планинарском искуству. Почео је да планинари као дјечак у вријеме Kраљевине Југославије. У причи о шверцерима духана Авдо се толико уживио, а и ми с њим, тако да нико није примјетио како вода кипи из лончића. У једном моменту врела вода је опржила Авду по руци. Од бола је скочио преврнувши даску заједно с кухалом, лончићем, финџанима и цјелокупним “ићем и пићем”. При том је толико гласно опсовао шверцере да смо га касније зезали како су га сигурно сви шверцери западне Херцеговине чули!

Авдо више није с нама и радо се сјетим планинарења с њим и ове анегдоте.

Ево још једне од мноштва згода и незгода о шверцерима духана која се догодила у прошлом вијеку:

“Другарице Маре, како се звао тај друг којем сте носили духан?” – питао је исљедник шверцерицу духана.

Она му је по други пут поновила измишљено име, као и цијелу причу о томе како је велики руксак пун духана донијела у Сарајево. У то вријеме почетком седамдесетих година тај руксак духана био је право мало богатсво.

Исљедник је био упоран и хтио је видјети колико је шверцерица Маре устрајна у својој причи и одбрани:

“Другарице Маре, реците ви мени опет како је име другу којем сте носили духан?”.

“Друже исљедниче, ви сте стварно манит човик!” – узврати Маре свјесна да не може ништа изгубити. “У нас малој дици кажете једном и она запамте, а ја вама говорим већ трећи пут и ви не можете запамтит!”

Исљедник, сав у чуду од искреног одговора, нареди да јој врате руксак с духаном и обећа јој да од тога дана убудуће несметано може шверцати духан у Сарајево. Ако јој неко буде правио проблеме нека се јави њему и он ће све то средити. Исљедник је био задивљен њеном сналажљивошћу да себе и своју породицу прехрањује шверцом духана.

Жандармеријске љетне карауле

У народу су ови објекти били познати по називу “пандурица“ (пандур – чувар, стражар) и служиле су углавном за пресретање шверцера духана, шумокрадица и ловокрадица. Рушевни остаци љетних караула виде се и данас на многим планинама: Прењ – на Гвоздинама (965 м/нв) и Рујишту (1050 м/нв); Трескавица – на Челини (1220 м/нв), Ваље (1453 м/нв) и Рогоју (1315 мнв); Бјелашница – на Бијелим водама (1420 м/нв) и код села Умољани (1390 м/нв); Радован – код мајдана гвожђа (1200 м/нв); Лелија – код Јаблан врела (1588 м/нв); Зеленгора – на раскршћу за Орловачко језеро (1500 м/нв); на улазу у Суху (700 м/нв) код Тјентишта; Радуша – изнад Вилића гумна (1409 м/нв); у кањону Жељезнице (800 м/нв) изнад Kрупачких стијена; Јахорина – код села Павловац (1402 м/нв); код Вучје луке на путу за пл. дом на сарајевском Озрену (1396 м/нв); на превоју пута из Олова за Kладањ (996 м/нв); изнад Г. Љубогоште на брду Kукор (978 м/нв); на путу из Хаџића за Игман код раскршћа за Локве (1144 м/нв); на Вучјим брдима изнад изнад села Романи (1253 м/нв) код Kалиновика.

ИН МЕМОРИАМ
Проф. др. Стево Јокановић (1892. – 1979.), рођен у Добоју гдје је завршио Гимназију, а Правни факултет у Будимпешти на којем је докторирао правне науке 1920. године. По завршетку школовања, радио је као адвокат у више градова у БиХ. Уочи Другог свјетског рата једно краће вријеме радио је у Београду, одакле је протјеран. Након завршетка рата враћа се у Сарајево, гдје ради прво у Влади НР БиХ, а затим као судија те након пензионисања као адвокат до краја живота. Прије Другог свјетског рата био је члан планинарске организације и као активан планинар обишао је велики број планина у земљи и иностранству. Након рата члан је ПД ”Бјелашница” Сарајево. Од јуна 1954. – до октобра 1956. године био је предсједник Планинарског савеза Босне и Херцеговине. Поред низа друштвених признања одликован је Орденом рада СФРЈ, те Орденом заслуга за народ. Преминуо у Сарајеву 1979. године.

ВЕДРО!

Насловна слика: Прењ, Привор (1540 м/нв), врхови слијева надесно Отиш (2097 м/нв), Зелена глава (2103 м/нв) и Ботини (2015 м/нв)