Весна и Маринко Радујковић, са њихово петоро дјеце, живе од мајчине платице, нешто дјечијег додатка и онога што отац заради радећи тешке физичке послове.

То ни приближно није довољно да се закрпе све рупе у њиховом скромном кућном буџету, али Радујковићи се не жале.

Кажу да је најважније да су им Теа (14), Давид (12), Милица (8), Алекса (7) и Тина (5) здрави и да су добра и васпитана дјеца.

Иако су присиљени да сваку марку три пута пребаце преко руке, прије но што је потроше, истичу да им је данас још добро, у односу на период од прије годину и по дана.

– Тада нисам била запослена, а живјели смо као подстанари. Дјеци треба свашта нешто, а пара мало, премало. Радила сам ја и тада, али све су то били повремени послови којих некад има, а некад нема. Чистила сам туђе куће, брала јабуке, сређивала женама нокте. Муж је исто радио кад има било каквог посла, али све је то било, некако, несигурно – прича мајка Весна.

Онда су од Владе добили кућу на кориштење у бањалучком насељу Рамићи, коју су претходни станари оставили у катастрофалном стању.

– Успјели смо да све доведемо у какав-такав ред, а ја сам и међувремену добила посао у бањалучком Геронтолошком центру, гдје радим као собарица, за плату од 540 КМ. Није нешто, али бар се не секирамо за рачуне. Оно што муж заради иде на храну, тако да некако састављамо од првог до првог – истиче Весна.

Милорад каже да не бира посао, да би дјеци обезбиједио колико-толико нормално дјетињство.

– Имам цјепач, па углавном људима цијепам дрва, али радим и све друге послове за које се укаже прилика. Немам избора, јер дјеца морају јести. За одјећу се сналазимо, а помажу нам и у Удружењу родитеља „Четири плус“. Највећи проблем нам је кад се приближи школа, јер дјеци тада треба свега и свачега, али пребродимо и то некако, па идемо даље – прича Милорад.

Признаје да је, иако у набавку иду сваке седмице, фрижидер често празан.

– Многи је деце и док свако нешто узме, то је то. А ми немамо толико пара да можемо да купујемо навелико. Трудимо се да дјеца не оскудијевају бар у храну, а остало може и да чека нека боља времена – иситиче Милорад.

Велика помоћ им је то што Веснина мајка живи на селу, па им ухрани свињу, пилиће, а од ње доносе и млијеко, млијечне производе, воће и поврће.

– Да нам није тога, богами би нам било тешко за храну. Овако, ако нека марка од наших примања претекне, купимо дјеци и неке друге ствари које би, без мајчине помоћи, за наше домаћинство биле прави луксуз – каже Весна.

Од државе, како истичу радујковићи, никад нису добили никакву, па ни ону најмању новчану помоћ. Једном јесу тражили, али, како наглашавају, нису добили никакав одговор нити је ико дошао да виде како живе.

Зато им је, кад су направили непуних 130 КМ дуга за струју, експресно стигла екипа електричара, са све корпом.

– Кренули су да нам искључе струју, па смо одмах морали да позајмимо паре и платимо. Отишли су, тек када смо показали уплатницу. Јасно нам је да је дуг-дуг, али нам није јасно како и зашто не искључују струју онима који дугују хиљаде и хиљаде КМ – пита се Весна.

Радујковићима није јасно и да држава не може да обезбиједи додатак за свако дијете, што би, наглашавају, била добра помоћ вишечланим породицама.

– Ми имамо петоро дјеце, а примамо укупно 258 КМ, за троје њих. Сви причају о наталитету, а мало шта се ради на томе да се родитељи стимулишу да проширују породице – поручују Радујковићи.