Горан Шаренац (46) из Рогатице, којег су непријатељи у рату “прогласили мртвим” вјерујући да није успио преживјети њихов метак, наставио је да ниже животне побједе и у миру борећи се за права својих сабораца.

На подручју рогатичке општине живи нешто више од 220 ратних војних инвалида (РВИ) из Одбрамбено-отаџбинског рата. О њима у оквиру Општинске борачке организације брине посебан Одбор на чијем челу је Горан Шаренац. Овај ратни војни инвалид пете категорије са 70 одсто инвалидности, је истовремено и предсједник Одбора РВИ Сарајевско-романијске регије и члан Скупштине РВИ Републике Српске.

- Задатак Одбора на чијем сам челу и цијеле Борачке организације јесте да урадимо све што се може да побољшамо положај РВИ и свих демобилисаних, посебно незапослених, бораца. И поред на око добре законске регулативе простора за наше дјеловање има доста и по обиму и структури - казује Шаренац.

Истиче да су у најтежем положају инвалиди од шесте до десет категорије у којој је готово 170 људи, чије су инвалиднине од 142 до мизерних 29 марака.

- Они који немају право на неку од додатних материјалних помоћи, ортопедски или други додатак су у врло тешкој ситуацији. У нешто бољој материјалној ситуацији, али уз знатно веће тјелесно оштећење, су инвалиди од прве до пете категорије, којих је у нашој општини четири-пет. Толико има има и РВИ друге категорије, а већ треће категорије имамо 16, четврте 17 и пете, гдје сам и ја, 13 инвалида. Ми добијамо основну инвалиднину од 213 марака - рекао је Шаренац, чије рањавање, односно “погибију” је забиљежио у свом ратном дневнику за период од почетка 1992. до краја 1993. године Аго Поџић, предратни наставник и предсједник Огранка СДА у Жепи, који је једно вријеме био и замјеник Авде Палића, ратног команданта тзв. Армије БиХ у Жепи. 

Шаренац прича да се у том дневнику, који је Аго ревносно водио и, на његову несрећу,  заборавио у Жепи, наводи да је у августу 1992. једна извиђачка група убила “четника” у засеоку Милотићи у селу Годимиље.

- Један од тих “убијених четника” сам ја. Док сам био на стражи чувајући село, као 18-годишњи младић, пуцали су и погодили ме. Разарајући метак је ушао са леђа, тик поред кичме, са лијеве стране, коју је мало и оштетио, а онда експлодирао у трбушној дупљи и направио прави  дар-мар - казује Шаренац.

Колико је био тешко рањен доказују ожиљци на шест мјеста на стомаку.

- А шта је било у стомаку знају само љекари који су ме кроз више операција “крпили” у Војној болници на Сокоцу и београдској ВМА у којој сам лијечен пуних пет мјесеци. Захваљујући Богу и љекарима, остао сам жив и, на моју радост, већ у току рата вратио се на браник мојих Борика, Рогатице и Републике Српске - рекао је Шаренац.

Љубав са ратишта

Са једног од борбених задатака пред сам крај рата на подручју Херцеговине, у Љубињу, наишао је на своју љепшу половину Милицу.

- Узели смо се и са њом имам сина и кћерку. Највећа радост ми је четворогодишњи унук Михајло, кога су ми подарили син и снаха - казао је Горан Шаренац.