Да три генерације жена могу да живе сложно, дијелећи равноправно кућне послове доказ је породица Планојевић из Мркоњића код Борика. Под једним кровом и за истим столом сваког дана окупе се бака Новка (87), њена снаха Јованка (61) и Јованкина снаха Оливера (42).

На њима, као и већини жена на селу, најчешће стоји кућа, породица па и цијела имања, иако су ријетко власнице земљишта, а њихов рад се у поређењу са јачим полом ни приближно не вреднује у друштвеном, економском и другим погледима.

Све то, поводом Међународног дана жена на селу - 15. октобра, потврђују и жене из породице Планојевић, којом као мушка глава, кормилари баке Новке унук, а Јованкин син и Оливерин супруг Игор (43).

Бака Новка дошла је у Планојевиће давне 1953. када је има 19 година.

- Била сам “жртва” кафанског договора мог оца Радисава и Васе, оца мог будућег супруга Пантелије, који је тада имао 25 година - почиње причу Новка. Како каже, њен будући супруг и она су се тек површно познавали јер су живјели у сусједним селим. Он у Мркоњићима, она у Бабљаку.

- Кућа и породица у коју сам дошла важила је као високо цијењена и домаћинска. С разлогом, јер је свекар Васо био надалеко познат домаћин и газда са, прије Другог великог рата, више од 100 хектара земље. Уз то је био  предсједник боричке општине и чак вијећник Дринске бановине и посланик у Скупштини Крављевине Југославије - присјећа се бака Новка.

На тим пријератним “заслугама” живјела је, додаје, цијела породица иако у врло скромним сељачким условима. Основни извор прихода била је пољопривреда и сточарство.

- Гинуло се радећи и уз све то подизати троје дјеце, синове Драгомира и Радомира и кћерку Радојку. Како су одрастали ни сама не знам. Али, сигурно, у неупоредиво тежим условима од овог како сада дјеца одрастају. Међутим, мукотрпан рад и живот без одмора никад није био разлог да помислим да, не дај Боже, оставим мужа и дјецу, свекра, свекрву и остале у породици. Једном је мој Пајо, сатрвен од даноноћног рада и врло скромног живота, одлучио да се одијели од оца и мајке. Једва сам га умолила да то не чини иако је тек послије смрти оца Васе, 1975. преузео вођење домаћинства до 2000. када је отишао на онај бољи свијет - прича ова крепка старица, жељна рада и у деветој деценији.

Мало “љепши” али и даље тежак сељачки живот имала је Јованка, која се за млађег сина баке Новке, Радомира, удала 1974. године Њен Радомир је радио у хотелу “Борике” и уз његову плату лакше се живјело. Чак се 1985. и трактор купио.

И Јованка је родила троје дјеце. Синове Игора, Ивана и кћерку Милку.

Старији син Игор остао је да живи са мајком и баком. Оженио се Оливером чија породица је из Сарајева 1996. дошла у Рогатицу. Доласком нове невјесте дошла је и прерасподјела обавеза између жена. Баки Новки остављено је да бира послове, док је Јованка задужена да се брине о кравама и овцама, а Оливера носи терет домаћице и подиже, такође, троје дјеце - кћерке Јовану и Андреу и сина Николу. На њеним и плећима супруга Игора је брига о комплетном домаћинству са око 75 дунума земље и 120 грла музних коза. Задужена је за мужу и прављење висококвалитетног козијег сира кога највише прода на кућном прагу, али и у трговинама.

О правима жена немају времена да размишљају. Гуше их животни проблеми, али држећи се народне “слога кућу гради” оне се међусобно добро слажу и разумију. У томе им, како рекоше у глас, кроз “балансирање” помаже Игор чија је, кад загусти, увијек посљедња.

Биједић обавезно доручковао кајгану

Бака Новка се присјећа да су кућу брвнару све до 1964. године дијелили са породицом свекрова брата.

- Кухиња заједничка, и то без шпорета, а обје породице имале су по једну собу за спавање у којој је у једном ћошку био свекров кревет, у другом свекрве Стоје, а ту је био и наш брачни и кревет за евентуалне госте којих је, чини ми се, било сваког дана. Код нас је, добро се сјећам, често коначио поп Миливоје Мандић из Сарајева, који је служио у рогатичкој цркви, а “покривао” и боричку парохију у којој је свекар Васо дуго година био предсједник црквене општине. Код нас је спавао и Џемал Биједић, коме је за доручак обавезно морала бити кајгана од шест јаја, глумац Данило Лазовић, неки доктор из Русије, чијег се имена не сјећам, и доста других угледних људи. Они у кућу, ми у поткровље гдје је била једна недовршена просторије са импровизованим лежајима - присјећа се Новка.