У најбољим приповијеткама Петра Кочића доминирају крупне, епске, мушке фигуре, а тај мушки свијет разбија Мргуда. Описујући је писац нам слика снагу, једрост и страдања жене са Змијања.
Иако ове године због пандемије вируса корона неће бити традиционалног зборовања на Мањачи, сјећање на српског писца и борца за правду и отаџбину биће обиљежено низом мањих културних догађаја. На очувању значаја и сјећања на Петра Кочића ради и Министарство просвјете и културе РС промовишући његова дјела кроз кампању “Читајмо заједно”.
У разговору са књижевником Ненадом Грујичићем, добитником “Кочићеве награде”, откривамо свијет крајишке жене, која у Кочићевој приповијеци “Мргуда”, први пут објављеној 1902. године, доживљава слом због неузвраћене љубави.
Кочићева “Мргуда” нам показује да планинска природа, бујна и неукротива, одређује судбину, темперамент и карактер његових јунака и јунакиња. Кочић нам је у “Мргуди” дао најљепшу слику природе и човјека у њој, а сцене ашиковања одраз су културе краја којем је припадао.
- Млада девојка Мргуда, фаталне и пркосне, а античке лепоте и трагичне љубави, пандан је ћудима планинске природе у сменама годишњих доба. У тој паралели Кочић је нашао формулу за сликање змијањске Мргуде, иначе стварне девојке и судбине са Змијања - објаснио је Грујичић за “Глас Српске”.
Истакао је да је “Мргуда” особена приповијетка, која би се могла назвати и поемом.
- Такав је то језик, густ, сликовит, музикалан, у контрасним сударима призора који, у ствари, указују на симбиозу човека и природе, обострано ослушкивање знакова и порука неба на земљи. У “Мргуди” Кочић нам поручује да силе ероса и танатоса подједнаким дужинама разапињу људско биће настањено емоцијама, страшћу и нагонима - навео је Грујичић.
Додао је да тај расцјеп у њој поготово подстиче људска околина пуна зависти и лицемјерја, људи огрнути у пуританске капуљаче из којих искежено посматрају и оговарају туђу љепоту и снагу.
- За њу се у приповеци говори да је копиле, оговарања бујају од уста до уста. Мргуда је тиме оптерећена, копиле нема углед и ранг детета из редовне породице. У Крајини се певају ове ојкаче: “О, мој побро, копиле се рађа,/ ајмо виђет' је ли наша грађа”, или: “Село вели бараба не ради,/ село пуно моје копилади” - додао је Грујичић.
Образложио је да је Мргуда заљубљена у младића из свог краја који не мари за њу, поред осталога и зато што је она копиле.
- Када тај момак затиче Мргуду на извору како пере “рубине”, она му очајнички признаје колико га воли и жуди за њим. Међутим, он је хладан, изван њених осећања и светова, не узвраћа љубављу. Она му истргне нож и пресече себи мишицу, а крв бризне и рана се расцвета на сунцу. Марамицу натопљену крвљу Мргуда у трансу баца пред запањеног момка. “Ево ти душе”, јекнула је изједначавајући крв и душу, подижући себе на пиједестал жртвеног јагњета - испричао је Грујичић.
Нагласио је да Мргуда, пуштајући себи крв из мишице пред оним кога идеализује и упадајући потом с њим у неконтролисани еротски чин, себе несвјесно производи у дјевојку-жртву, коју само на први поглед приноси младићу. То је жртвена крв која ће је, расплетом догађаја, на крају одвести до самоубиства.
Писмо Милки
Сачувано је Кочићево писмо које је из Беча послао супрузи Милки Кочић 1903. године, а у коме спомиње “Мргуду”.
- Тек сад те онако силно, ватрено, заносно љубим и волим јер вјеруј ми да сам те изгубио, ја бих досад био међу мртвима. Да сам имао револвер, пуцао бих на себе, јер не можеш појмити како ме је била обузела некаква дубока, неизмјерна туга и очајна усамљеност. Ово ме је твоје лијепо, њежно писмо упола излијечило али оне ватре и снаге нестало је. Остала је само њежна љубав према твојој љепоти моје... Мргуде! Милко, ти си моја Мргуда! -
