Шта је то заједничко што повезује ова спомен-обиљежја да их на Дан државности Босне и Херецеговине, 1. марта, посјећују државне, ентитетске, градске, кантоналне и општинске делегације и одају им почаст?

Ја не знам одговор на ово питање и зато јавно питам све оне који знају одговор на ово моје питање да га поставе као коментра испод овог мог текста!

На овим мјестима су спомен-обиљежја и мјеста гдје су сахрањене жртве, преминули, погинули и убијени у ратовима 1941-1945. и 1992-1995.година.

1. Шехидско мезарје Ковачи/Мезар Алије Изетбеговића. Овдје су сахрањени они који су умрли природном смрћу; они које су убили Бошњаци и они који су погинули у борби са Србима и Хрватима.

2. Спомен-обиљежје Вјечна ватра. Вјечна ватра је споменик ослободиоцима Сарајева у Другом свјетском рату.

3. Спомен обиљежје убијеним војницима и полицајцима тзв. Армије БиХ у Великом парку. Спомен-обиљежје убијеним војницима и полицајцима тзв. Армије БиХ које је убио Мушан Топаловић Цацо.

4. Спомен-обиљежје убијеној дјеци опкољеног Сарајева 1992-1995. година. Спомен- обиљежје убијеној дјеци опкољеног Сарајева 1992-1995.године, 521. убијено дијете од стране Срба.

5. Спомен-парк Враца. Погинули партизани и убијни антифашисти од старне фашиста, од 1941. до 1945. године.

6. Спомен-обиљежје испред зграде Општине Ново Сарајево, посвећено погинулим борцима, који су погинули у борбама са Хрватима и Србима и убијеним цивилима од стране Срба.

Темељни догађај за ово моје размишљање је Дан независности, 1.март, кога је Алија Изетбегоцић прогласио државним празником. (Упитно је је ли имао право да то уради 1995. године и јесу ли за њега гласали и други чланови предсједништва нпр. Татјана Љујић Мијатовић и Мирко Пејановић?)

Какве везе имају са Даном независности пролетери, партизани који су ослободили Сарајево, на Спомен-обиљежју Вјечна ватра , или погинули партизани и убијени антифашисти који су сахрањени на Спомен-парку Враца. Мислим да је то у служби идеје легенде, приче Бошњака да су се они борили против два фашизма Нијемци, Италијани, четници, усташе), оног из 1941-1945. и оног из 1992-1995. године (Војска Републике Српске и ХВО-а).

Њихову прославу повезују четири „антифашистичка спомен-обиљежја“ из 1992-1995. године, 1. Шехидско мезарје Ковачи/Мезар Алије Изетбеговић; 2. Спомен-обиљежје убијеној дјеци опкољеног Сарајева 1992-1995. година; 3. Спомен-обиљежје испред зграде Општине Ново Сарајево; 4. Спомен-обиљежје убијеним војницима и полицајцима тзв. Армије БиХ у Великом парку;

Није ми јасно зашто полажу цвијеће на Спомен-обиљежје убијеним војницима и полицајцима тзв. Армије БиХ у Великом парку; Је ли то Мушана Топаловића Цацу проглашавају фашистом из деведесетих година прошлог вијека? Немају аргумената и да Мушана Топаловића Цацу проглашавају фашистом, он је нешто друго. Морају се Бошњаци договорити да ли је он херој или злочинац!

Сарајево са тим обиљежавања, полагањем цвијећа и учењем фатихе шаље поруку да су се Бошњаци борили против три фашизма!

Мислим да нису у праву и могу једино да са оваквим протоколом славе и обиљежавају само 9. мај, Дан побједе над фашизмом, зна се којим и зна се на којим мјестима, на Спомен-обиљежју Вјечна ватра и Спомен парку Враца.

Увредљиво, недопустиво и далеко од истине је Србе из 1992-1995. године проглашавати фашистима.

Мој став је да онај ко хоће, може и треба слободно да обиљежава Дан независности, али га не може везати са борбом против фашизма. Предлажем да Дан независности ти субјекти обиљежавају; на мјесту гдје је највише сарајлија на Референдуми гласало за 1. марта 1992. године; на мјесту гдје поставе Спомен-обиљежје посвећено Дану независности Босне и Херцеговине или на мјесту гдје је предсједник Предсједништва (Р)БиХ Алија Изетбеговић потписао Закон о проглашењу 1. марта Даном државности Босне и Херцеговине.

Пише: Душан Шеховац