Милутин Бојић, српски пјесник, драмски писац, књижевни критичар и позоришни рецензент, рођен је на данашњи дан, 19. маја 1892. године у Београду.

Потицао је из породице у којој је од малих ногу учен преданом раду, што ће значајно утицати на његов живот и дјело.

Завршио је Теразијску основну школу, а 1902. године уписан је у реални одсјек Друге београдске гимназије.

Током школовања остваривао је добре резултате, а слободно вријеме користио је за читање и проучавање дјела свјетске књижевности, историју филозофије, психоанализе и психологије. Посебно интересовање показао је домаћу и страну позоришну умјетност као и за учење страних језика.

Упркос свом заузетом распореду током студентских година, Бојић је проводио многе вечери у кафићима и баровима, дружећи се са другим умјетницима у Скадарлији, боемској четврти Београда. Био је изузетно популаран међу писцима и умјетницима своје генерације.

На почетку Првог свјетског рата, Бојић је био на последњој години студија на Универзитету у Београду и вјерен са својом три године млађом дјевојком, Радмилом Тодоровић.

Рат је прекинуо његово образовање, а Бојић је одлучио да одложи брак док се не успостави мир. 

Остао је запослен у Пијемонту до 1915. године, када је напустио Београд са породицом и никада се није вратио. У Нишу је радио као уредник дневног листа "Гласник" у којем је редовно објављивао чланке. Уз њих је објавио и свој еп "Каин", дубоко патриотско дјело. Након заузимања Ниша, Бугари су спалили сваки примјерак поеме, а једини који је сачуван био је онај који је Бојић понио са собом из града.

У фебруару 1915. године умрла му је мајка од рака, остављајући га да се брине о својој млађој браћи и сестрама. Сестру и најмлађег брата одлучује да оставио код рођака у Краљеву, док са млађим братом Радивојем креће у изгнанство. Њих двојица су намјеравали да се придруже колонама црногорске војске које су се повлачиле и упуте се ка Скадру, гдје су се надали да ће савезнички бродови евакуисати њих и друге српске трупе у Италију.

Током повлачења преко Албаније, написао је пјесму "Сингидунум", посвећену вољеном Београду.

Док је марширао кроз дивљину, Бојић је почео да пише антологију поезије под називом „Песме бола и поноса“, која ће обухватити нека од његових најпознатијих дела, а почео је да ради и на новој драми у стиху под називом „Урошева женидба“.

Окупација Србије Бојића је много више бољела него свакодневне борбе самог егзодуса.

Послије натчовјечанских напора у албанским гудурама и додатне голготе од 160 километара пјешачења мочварним приморјем од Скадра до Валоне, због тога што се нису појавили обећани савезнички бродови, војници су масовно умирали од тифуса, глади и исцрпљености.

Како није било довољно мјеста на Крфу и острвцу Видо, на које су пребачени тифусари, а и због опасности ширења епидемије, одлучено је да буду сахрањени у Јонско море.

Према званичним, али непотпуним подацима јер сви умрли нису евидентирани, до 23. марта 1916. у Крфском каналу је сахрањено 4.847 српских војника и официра.

За прва два мјесеца по приспијећу на Крф, у тој страшној колективној драми смрт је покосила њих 11 хиљада, а њих седам хиљада је, уз болни јаук бродских сирена, спуштено у море наспрам југоисточне обале Крфа.

Бојић је свакодневно гледао те језиве слике ужаса, које се у њему преточише у најпотреснију и најродољубивију српску пјесму и тако је настала “Плава гробница”. Она је величанствено опело мученицима и ода за сву патњу и бол, понос и славу, али и нада у побједу и васкрсење.

Иако је на Крф стигао више мртав него жив, уз мучан опоравак некако се извукао и убрзо након доласка регрутован је да ради за српску војну обавјештајну службу.

Средином 1916. године премјештен је у Солун гдје је већи дио слободног времена проводио читајући дјела француских аутора и пишући поезију.

„Песме бола и поноса“ су први пут објављене у Солуну средином 1917. године, а скоро сваки примјерак антологије је уништен у великом пожару у Солуну, у августу 1917. године.

Једини примјерак који је сачуван био је онај који је послао својој вјереници у Француску.

У септембру 1917. године, Бојићу је дијагностикована туберкулоза.

Умро је 8. новембра 1917. године у Солуну. Сахрањен је на гробљу Зејтенлик, а његови посмртни остаци су 1922. ексхумирани и пренијети на Ново гробље у Београду.

Сва његова браћа и сестре преживјели су рат, а вјереница Радмила никада се није удавала након његове смрти. Вратила се у Србију послије рата и умрла у Београду 1971. године.

Иако је живио само 25 година Бојић је оставио је неизбрисив траг у српској књижевности. У свом кратком животу, стигао је да опјева патње и страдања српског народа током повлачење преко Албаније, а као свједок масовног умирања на острву Виду написао је своју најпознатију пјесму "Плава гробница".

Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне!

Газите тихим ходом!

Опело гордо држим у доба језе ноћне

Над овом светом водом.

Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата

И на мртве алге тресетница пада,

Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата,

Прометеји наде, апостоли јада.

Зар не осећате како море мили,

Да не руши вечни покој палих чета?

Из дубоког јаза мирни дремеж чили,

А уморним летом зрак месеца шета.

То је храм тајанства и гробница тужна

За огромног мрца, к'о наш ум бескрајна.

Тиха као поноћ врх острвља јужна,

Мрачна као савест, хладна и очајна.

Зар не осећате из модрих дубина

Да побожност расте врх вода просута

И ваздухом игра чудна пантомима?

То велика душа покојника лута

Стојте, галије царске! На гробу браће моје

Завите црним трубе.

Стражари у свечаном опело нек отпоје

Ту, где се вали љубе!

Јер проћи ће многа столећа, к'о пена

Што пролази морем и умре без знака,

И доћи ће нова и велика смена,

Да дом сјаја ствара на гомили рака.

Али ово гробље, где је погребена

огромна и страшна тајна епопеје,

Колевка ће бити бајке за времена,

Где ће дух да тражи своје корифеје.

Сахрањени ту су некадашњи венци

И пролазна радост целог једног рода,

Зато гроб тај лежи у таласа сенци

Измеђ недра земље и небесног свода.

Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,

Веслање умре хујно,

А кад опело свршим, клизите у ноћ црну

побожно и нечујно.

Јер хоћу да влада бескрајна тишина

И да мртви чују хук борбене лаве,

Како врућим кључем крв пенуша њина

У деци што кликћу под окриљем славе.

Јер, тамо далеко, поприште се зари

Овом истом крвљу што овде почива:

Овде изнад оца покој господари,

Тамо изнад сина повесница бива.

Зато хоћу мира, да опело служим

без речи, без суза и уздаха меких,

Да мирис тамјана и дах праха здружим

Уз тутњаву муклу добоша далеких.

Стојте, галије царске! У име свесне поште

Клизите тихим ходом.

Опело држим, какво не виде небо јоште

Над овом светом водом!