Једни рачунају вријеме миленијумима уназад, други у краћем интервалу, затим прије Христа и послије Христа, прије рата и послије рата, на зимски и љетни солстициј. Ми православни Срби, сјећајући се будућности, своје вријеме рачунамо прије и послије Светог Саве. Овај велики свесрпски и савиндански јубилеј - 850 година од рођења и 790 година од његовог упокојења, јесте Савин свештени ход, ненаметљиви и увијек актуелни, који подсјећа све нас колики је значај и шта је све учинио Св. Сава. Могли бисмо рећи да је само учинио то да се његово име помиње у цркви на отпустима међу светима толике вијекове, па је по себи већ довољно. Да нас је задужио никејским символом исповједања вјере, смјештајући нашу мјесну цркву у висине других аутокефалних цркава, да после њега сваки његов насљедник исповједа равноапостолну вјеру у Свету Тројицу, па је већ само по себи велико. Школство, здравство, просвјета и наука сложно данас кажу да су ништа друго него светосавске. Све то не би било могуће без онога на шта нас подсјећају звона са Врачара, на сваки сат времена у првопрестоном граду Београду, мелодијом химне: Ускликнимо с љубављу, гдје једно од звона сваки дан 12 пута одјекне свим српским земљама, за 12 првооснованих Савиних епархија, од којих је једна ова у којој сада славимо његово свето име.
Шта то имамо, а да му не дугујемо или шта посједујемо, а да није његово? „Преосвећени Сава, сам тјелесни серафим, постаде обиталиште самоме Господу, имајући у срцу свом и у души својој Онога који у светима почива и који се пјева од серафима и слави од херувима. Примивши још од младости неућутну херувимску пјесму, он је у све часове дневне и ноћне не престаде све до краја цвркутати серафимским гласом. Свагда чувајући стражу крјепким умом у дому душе, овај истинити пастир чуваше стадо отачаства свога, имајући отворено око душе и свагда гледајући ка Свевидећем“, вели Доментијан. Не желимо и не можемо пренебрегнути „историјског“ Светог Саву по мјерилима историчара, књижевника, полититичара али свако мјерило Саве извире и увире у његову загледаност и укотвљеност у Богочовјека Христа. Херувимска пјесма се ни у тзв. дипломатској и пацифистичкој мисији Св. Саве није изгубила са његових усана. Зато се теза о политичкој дјелатности по себи, свештенослужитељȃ какав је био Сава и Савини, не може узимати здраво за готово.
Категорије неба коју би богогрдници, који небо спуштају на земљу, хтјели да изврну и сатру: Сава и Савини, Христос и црква, вјера и народ, нација и идентитет, нераскидиви су дио једне ријечи: Светосавље. „Која то груба звијер шепаше према Витлејему да се изроди“. У својој пјесми Јејтс нас упозорава на Веелзевула који шепа ка Христовој земаљској отаџбини, да свим својим методама и оружјем спроводи кампању над свим што је свето и племенито. Нама се дешава то када многи слепци и ћопавци тумарају у гомили, не би ли као рањене звијери задале још понеки ударац и рану тијелу Христовом – Цркви православној.
Много је књига и студија до данас објављених као својеврсна апологија хришћанства и излагање суштине Светосавља. Међутим, живућа и неумирућа апологија јесу они који су зарад Христа и Светосавља дали свој живот. Утолико више се и саме звјери показују као настављачи оних првих џелатских експедиција над светим Игнатијем и након њега редом по мартирологију цркве. Нигдје на свијету хришћанство није толико гоњено и оспоравано у протеклом миленијуму, као што је то на Енском полуострву, познатијем као Балканско. Притом, не у било каквој искривљеној еклисиолошкој и догматској форми, него по свом бићу и у истини светосавске проповједи.
Носиоци српскога имена имају, штавише, многоструку одговорност елементарног предубјеђења и свијести, да сваки наш национални двиг и свенародни активизам, мимо стаза православља и светосавља није сврсисходан. Миграције становништва, економски и други фактори утичу на постојање и трајање српског народа. Једини крајеугаони камен и константа у свакој од епоха био је Христос. Није само његово величанство стомак у свакој од тих епоха имао пресудно и прво мјесто. Јеванђелска истина о томе да „не живи човјек само о хљебу него о свакој ријечи која излази из уста Божијих“, представља окосницу у дилеми из питања: Да ли је во рођен на српској земљи Србин? Недвосмислено да није јер би нас сама биолошка претпоставка да смо Срби из користи и по топографији унизила и учинила замало мањим од скота, супротно библијским логијама – човјека замало мањег од анђелȃ.
Свака од криза српског друштва, без изузетка, духовног је поријекла. Зато одговори и рјешења било које од појавних болести и зараза друштва, уистину пријетећих по духовни и биолошки опстанак нашег народа, захтјевају дубинске резове личносног, а не паранормалног и парадржавног увозног апарата. Не треба посебно истицати да је Свети Сава као измиритељ и монашествујушчи био тај, који је преко своје браће оставио Србима у наслиједство и завјештање слогу, као жилу куцавицу сваке ћелије друштва. Сложићемо се, нажалост, једино да је слога многима данас философска идеја. Нисмо губили као народ тло под ногама зато што се нашао појединац који би нам помрсио конце, него зато што колективно нисмо имали слуха за савинословље. Када то буде случај, у најидеалнијем концепту рефлексије другог степена свеколиког српског атомизма, угладећемо зору тајанственог Сунца, за јаснију будућност наше дјеце.
Желим свима Богом благословен Савиндан и све будуће Савиндане, уз радосни небески поздрав: Бог се јави!
Aутор: Ђакон Божидар Васиљевић
