Тужна судбина „фрушкогорске виле“

25.02.2024. 18:35
2
ИЗВОР: nacionalnarevija.com

Срем. Света Фрушка Гора. Буковац и Врдник. Тачке у којима почиње пут славне Српкиње, Милице Стојадиновић. Није случајно Милица потекла из овог драгуља српског, посутог светим манастирима и испресјецаног боготражитељским путевима, из те земље светионика и прибежишта, земље с вишевјековним „погледом на Србију”. Овај предио, са много слојева, историје, мита, витештва и молитве, одредио је умногоме живот, снове, идеале и поезију Милице Стојадиновић.

Милица српска песмотворка, Милица „Врдничка вила”, Милица Јованка Орлеанка, Милица патница српска. Сва ова лица у њежној личности врле Српкиње, те Милице, које се, авај, са великим закашњењем опет присјећамо. Да ли имамо право да наше велике не препознамо на вријеме, или да себе (не њих) једноставно препустимо таквом забораву кад нам се усхте?

Некада је била веома поштована, вољена и слављена. Њена поезија трепери од родољубља и чистог, готово наивног узбуђења и заноса. Припада старијем пјесничком нараштају, оном који је пјевао четрдесетих година XIX вијека, али је њена узвишена осјећајност за српски род тијесно повезује и са наступајућим романтичарима. Ипак, Милица не отвара своје женско срце, не открива своје дјевојачке снове, своје тајне чулности. И вели:

Кад се небо мути, не каже зашто,
Нит росна киша рад кога пада,
А срце моје да каже на што
Што оно само зна за се сада?

Ја зар да коме чувства изјавим?
Та пре ћу мртва да се утајим?

Из далека су познати долазили у Врдник да је посјете и да виде њене „надземаљске очи”. Била је Вукова млада ученица, његова „кћи из Фрушке”, и вриједно је сакупљала народне умотворине, жарко жељећи да „свет види ко су Срби”. Била је пријатељица Лудвига Аугуста Франкла, Јохан Сајдл јој је посветио песму, Иван Мажуранић и Јован Суботић јој долазе у посјете, Љубомир П. Ненадовић и Ђорђе Рајковић је величају својим стиховима. Свуда се знало за Милицу, пјесникињу српску. Велики Његош је говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори.” Кнез Михаило Обреновић ју је сматрао својом пријатељицом и словила је као његова дворска пјесникиња.

Између Аркадије и таме

Шта се то десило, те Милица остаде сама и заборављена?

Постоје два кључна, судбоносна прелома која су трајно обиљежила Миличину судбину, њен живот и њену смрт. Два раскршћа на трагичном путу између Аркадије и Таме. Један моменат је свакако изненадна смрт кнеза Михаила, а други је њен коначни одлазак из Врдника у Београд, неколико година пред смрт.

Смрт кнеза Михаила била је велики ударац не само за Милицу но и за многе друге великане тог времена и за саму Србију. Као да млада, тек запупела слобода и култура Србије бивају, смрћу кнеза Михаила, пресјечене. Милица више никад није скинула црнину. Анастас Јовановић се повукао из јавног живота и до своје смрти се није више јавно ангажовао, иако га је краљ Милан свесрдно наговарао да остане при двору. Тих година умире и низ великих Срба. Вук, Бранко Радичевић (нешто раније), Љубомир Ненадовић, Јован Стерија Поповић. Иза њих остаје празан простор који није било лако попунити.

Смрћу кнеза Михаила Милица губи великог пријатеља, али и покровитеља. Кнез Михаило ју је веома цијенио као пјесникињу и помогао је штампање њених првих збирки пјесама. Милица се често присјећала њихових дугих разговора, вођених док је била на двору. Никада се није опоравила од тог губитка, али остаје усправна и висока у својој патњи. Све више је освајало осјећање удаљавања; њиме је пригушивала истину да се у њој зачео и расте ненадокнадив губитак. Од тада је лебдјела у времену ишчекивања да се догоди што се мора догодити.

Други моменат, њен коначни одлазак из Врдника, опет је изнуђен. Била је принуђена да оде, јер све оно што је вољела и што је било њено сада су „газиле туђе ноге”. Те 1875. њен брат продао је и њен посљедњи виноград, и већи дио њихове родитељске куће. Није то могла да гледа, да поднесе. Напушта своју Аркадију, како ју је често називала. Бол због свега што ју је снашло можда најбоље илуструју њене ријечи: „Мој је душевни живот престао, престао у сваком смислу, и ја сам мртва.” Или: „Ево рај остављам, без кривње и греха.”

Често предијели и душе стварају једно друго, а сада све оно што је вољела, постаје само сјенка и мисао.

Гдје се дену то срдашце наше

Живјела је још само за своју идеју да је потребна свом народу, својим Србима, да их бодри својом пјесмом и да им превија ране својим рукама. С том идејом, на позив митрополита Михаила, хита у Београд. Много касније, с тугом се сјећала зидина Београда које је долазећи угледала са пароброда „Диана”, а тај поглед романескно је овековјечила њена имењакиња Милица Мићић Димовска у свом роману Последњи заноси МСС: „Осећала се као поново рођена, као враћена самој себи после дугог изгнанства. Пред њом је била нова домаја. Домаја древне постојбине, мислила је сузних очију.”

Више није било кнеза Михаила, њеног покровитеља, али се надала разумијевању добростојећих, родољубивих српских градских породица које би могле бити заштитнице таквог пјесника и умјетника. Није било тако!

То су били они исти људи који су својом равнодушношћу и погледима с неосноване висине, „са врха празнине”, отјерали и Катарину Ивановић, када се млада сликарка, надахнута родољубљем, половином XIX вијека обрела у Београду. Била је тражена само да слика портрете београдских малограђанских каћиперки у богатим, златом извезеним, помодним градским ношњама. До које мјере је ишло њихово потцјењивање младе сликарке показује једна епизода забиљежена током њеног боравка у Београду. Једном приликом, сликајући једну од српских госпођица у пејзажу, поче киша. Надмена госпођица се брзо укрцала у свој фијакер, оставивши Катарину Ивановић да се по киши и блатњавим улицама враћа пјешке до куће. Њу, Катарину, ту њежну, суптилну душу која је дрхтала од љубави према својој младој отаџбини. Катарину која је сањала да слика херојску историју свога рода, као што је Милица пјевала о томе.

Слика

Шта су те „врле госпође” знале о томе? Да ли се неко тада обазирао на Катаринин или Миличин бол? Ко је уопште мислио о њима? Умио је тај Београд, о којем се увијек сневало и за којим се у даљинама чезнуло, да буде тако неправедан, тако окрутан према својима. Тај Београд који није прихватио Милицу Српкињу! Тај Београд који је хрлио да овацијама поздрави такозвану „српску Јованку Орлеанку” у лику Жане Меркус, а да истовремено није осјећао своју Милицу, своју херојску пјесникињу!

Бољело ју је. Удаљавала се. Она која је посветила читав свој живот српству, пјевала о „славенским липама” као дрвећу слободе, о Карађорђу, о Книћанину и његовим добровољцима, војводи Стевану Шупљикцу, о давним српским краљевима и јунацима, о Лазару, Обилићу, Душану. Та, таква, наша Милица, српска хероина, умире напуштена, заборављена. Задње мјесеце проводила је по гробљима, ходајући полако између крстача и живјећи од задушница и даћи.

Беседе и даће

Потресну епизоду овог Миличиног периода наводи и Димовска:

„Никад је нико не би упитао да ли је позвана на парастос и ко ју је позвао. Пропуштали су је са страхопоштовањем, избегавајући физички додир с њом, као да је губава. Могла је да напуни торбу храном, чак је то била и обавеза њена. У руку би јој тутнули парче хлеба и поховано месо. Она је, не срамећи се, узимала флашу с ракијом и свечано обављала цео ритуал, не враћајући више флашу на сто. Док им је беседила, глас јој је треперио, као да ће заплакати, али уместо ње зајецале су жене које су служиле окупљене.”

Милица умире на начин како умиру они што су много патили и изгубили све, те у чудном обрту смисла постају слободни и мирни, готово нерањиви. Ма шта урадили, ништа недостојно их не дотиче.

Није Милицу убила немаштина, материјална биједа. Ко добро познаје жену, зна да она „живи само у заносу, у оку мушкарца, у течној љубави вина”. Милица је живјела у заносу за своју младу Србију, за њену херојску историју и њене јунаке, у заносу који се пружао са њеног прозора ка врдничким виноградима од чијих је плодова сама справљала врхунски бермет и шилер. У заносу при погледу на стабло високе мареле на брежуљку, ка плавим бреговима, ка прашњавим врдничким друмовима који јој прљаше ивице хаљине.

Заувијек одлазећи из свог врдничког раја, жељела је да свој занос преда Београду, младим устаницима, рањеницима, да је препознају као своју Јованку Орлеанку, вјечну љубавницу српства, своју Милицу Српкињу. Мислила је да ће својим бесједничким даром покренути из душевног мртвила родољубе окупљене око Цркве и Друштва „Црвеног крста”, она, сиромашна материјално, а богата духовно. Требало је да то буде коначни смисао њеног пута, круна и остварење идеала из њене поезије.

Тај занос остао је без одговора. Београд је није разумио или није она њега. Нико више није желио да је препозна. Гдје ишчезну она љубазна господа која писаше о њеним „надземаљским очима”?

Убио ју је заборав. Милица је морала да буде опчињена да би живјела. Без заноса и опчињености остајала је празна, бескрвна, апстрактна, бесмислена. Прогутала ју је горчина и она остаје заувијек згрчена у својој суровој самоћи, ишчупана из свог фрушкогорског раја. Сјећала се још само, понекад, траве пуне њој тако омиљеног НЕЗАБОРАВКА.

Пише: Марина Матић

Коментари 2
  • Generic placeholder image
    Neven 25.02.2024. 21:40
    Svaka čast na komentaru za ovu Fruškogorsku vilu-Milicu Srpkinju. Žalosno, tužno kako je završila život ova pjesnikinja i mnoge druge znamenite djevojke-žene Srpkinje, koje su mnogo dale za svoj rod i otadžbinu. Dovoljno se samo sjetiti Milunke Savić-žene borcaa, heroja sa Francuskim odlkovanjima i Srpkim, kako je bjedno i u siromaštvu završila ovozemaljski život zaboravljena od naroda i države, za koji je krvarila i nesebičnu hrabrost kao žena u ratu dokazala.
  • Generic placeholder image
    Заворањ 26.02.2023. 09:12
    Хвала ти Марина на дивном и поучном тексту.
    И данас је све исто под капом небеском. Лукави и Превари вични су у власти, приватници пуних џепова и, по правилу, празних глава.
    Они који правду и домовину љубе су зависни од политичара и оних коме је грабеж основа живота.
    Неки, попут Фрушкогорске виле, иступе, боре се и заврше ко и она.
    Други мисле да ће проћи, и да они нису следећи. А проћи неће и они јесу следећи.
    Јованка Орлеанка (не везано за помен у твом тексту) је симболи нечег другог, по мени:
    Узимање туђег за примјер и потискивање свога.
    Све док слиједимо туђина, све док се радујемо “инвестицијама” среће ни напретка неће бити.
    Дакле, својом главом и својим рукама дом свој градити. Темељи постоје, али не постоје људи који доносе одлуке и воле своју земљу. Можда они у суштини, сем пуна тањира вруће јањетине, ништа и не воле.
    Дају по неки динар за цркву ,или буду ктитори, мислећи да ће откупити нечисту савјест, али то трговине с Богом на тај начин не бива.
Повезане вијести
Десанка Максимовић: Књижевна вила пјесникиња душе Десанка Максимовић: Књижевна вила пјесникиња душе
Збирка поезије ,,Огледи у/о самоћи“ чека издавача Збирка поезије ,,Огледи у/о самоћи“ чека издавача
Пјесникиња Милада Тандарић Капетановић: Љубав је моја инспирација Пјесникиња Милада Тандарић Капетановић: Љубав је моја инспирација
Најчитаније
  • У суботу обустава саобраћаја на подручју Полицијске управе Источно Сарајево
    19h 14m
    0
  • Сјећање на Ицу - дјевојчицу лављег срца
    22h 38m
    0
  • Фоча: Службеник осумњичен да је оштетио клијента банке за 20.000 КМ
    18h 7m
    0
  • Јереј Видак Вујадиновић - Дјечак
    9h 44m
    0
  • У Средњој школи „28. јуни“ одржан округли сто о значају и заштити менталног здравља (ФОТО)
    9h 25m
    0