Годинама слушамо приче о референдумима који се никад нису десили, о Русима који долазе, а никако да дођу, о обојеним револуцијама и навали спољњих и унутрашњих непријатеља, и све то с једним циљем – тјерањем мисли грађана од стварних проблема.

Саговорници Српскаинфо, свако из угла своје струке, објашњавају феномен заглупљивања или замајавања народа отвореним лажима или вјештим манипулацијама. Сви они су сагласни у једном: циљ оваквих маневара јесте власт и новац.

Комуниколог мр Борислав Вукојевић подсјећа да смо посљедњих неколико дана сведоци још једне обмане.

– Мјесецима смо слушали како БиХ неће у НАТО, замајавали су тиме не само јавност, него и Народну скупштину РС, а онда, одједном друга прича. Дешавају се сличне ствари и у другим, развијенијим друштвима, али са сасвим другачијим епилогом. Због оваквих ствари у некој другој земљи би избио скандал, оставке, можда и ванредни избори, код нас то заврши по принципу ником ништа. Слична је ситуација била и са Ђокићевом лажном дипломом и са лажним дипломама других политичара – каже Вукојевић.

Кад се и лаж и истина тако релативизују, оцјењује Вукојевић,  кад медији, уључујући и јавни сервис, проносе лажне вијести и пропагандне обмане, онда је јасно да нема никакве одговорности.

– Јасно је, дакле, да је то активна стратегија у комуникацији. А кад имамо такву стварност у политици, не треба да нас чуде обмане компанија, лажна снижења у тржним центрима, општа култура неодговорности у свим областима. То се може зауставити само едукацијом грађана, како би они могли препознати лаж и манипулацију и на одговарајући начин одреаговати – закључује Вукојевић.

Социјални психолог др Срђан Пухало сматра да само едукација, без других “лијекова”, не би донијела напредак.

– Не ради се о заглупљивању, него о замајавању народа, скретањем пажње јавности са важног на неважно, а ради се и о систематском тренирању послушности. У том процесу нема невиних. Власт креира јавно мњење како њој одговара, користећи сва средства. Настоје да контролишу јавне сервисе, новинске агенције које су на буџету, а посредно и неке друге медије. То су канали комуникације, али они не желе да контролишу само канале комуникације, него и све остало – каже Пухало.

Истиче контролу над образовним системом, у коме, како каже, “не учимо дјецу да мисле, него их индоктринирамо да усвоје само оно што ми мислимо да она треба да знају”. Преко контроле над јавним установама и јавним предузећима власт контролише и понашања великог броја запослених.

– То нико не каже јавно, али толико смо већ истренирани да сами ослушкујемо шта политичари мисле и шта очекују од нас, да бисмо своје понашање прилагодили томе. Ми се у 19.30, када почне дневник, не информишено о томе шта се дешава, него слушамо шта ће сутра бити пожељно да се каже. То су ставови које не треба пропитивати, бар не гласно, иначе слиједе санкције. Споља изгледа да смо глупи, али то није тачно, ми смо само истренирани за послушност – тврди Пухало.

Истиче да није ни чудо што у људима нема храбрости, ако знамо да не функционишу механизми заштите и да ће храбри, ако упадну у невољу, бити препуштени сами себи.

– Тако сви пристају на оно у што не вјерују. Видимо да је цар го, али нико не смије да то гласно каже. Уствари, они ријетки који то и изговоре су скрајнути, па се њихов глас не чује – закључује Пухало.

Професор Факултета политичких наука у Бањалуци, др Ђорђе Вуковић, каже да је категорије паметан или глуп бесмислено примјењивати на народ. Не само да би то биле расистичке, етноцентричне предрасуде, већ погрешни судови. Подсјећа, међутим, да је још  Платон говорио да “полис може остати здрав, само ако сви знају истину”. Али, истиче он, моћницима није до истине, јер је необавијештеним, слуђеним и дезоријентисаним људима много лакше манипулисати.

– Ако политика, медији, компаније, образовни систем не воде рачуна о здрављу друштва, јавном интересу, ако не његују истину, универзалне вриједности, повјерење, саосјећање, разликовање истине од лажи, добро од зла, него нас, због партикуларних интереса, индоктринирају маркетингом и пропагандом, онда смо у озбиљном проблему – каже Вуковић.

Комуниколог др Младен Бубоњић истиче да утицај на грађане врше прије свега они који су на разне начине “освојили, или чак отели привилегије”, па сада не бирају средства да их задрже.

– Они пласирају наратив који њима погодује, а то је националистички наратив и прича о угрожености националних интереса. Они тај наратив деценијама не мијењају, а и зашто би, када у друштвеним односима, као и у електротехници вриједи правило: док ради, не мијењај – каже Бубоњић, додајући да не оправдава такав став, него само објашњава технологију комуницирања и владања.

Поквареност као вриједност

– Народ заглупљује свако ко сакрива истину, коцка се са судбином заједнице, узурпира друштвено кормило, а властиту поквареност афирмише као колективну вриједност, свако ко лишава људе одговорности и дужности да учествују у одлукама од општег значаја – каже др Ђорђе Вуковић.

Додаје да живимо у друштву у којем политичари лове бираче, компаније купце и платише, а факултетске дипломе и медијски садржаји су роба на тржишту.

Тита одавно нема, а Русију баш брига за нас

Једна од заблуда коју политичари упорно продају народу је и она о наводним намјерама великих сила на нашем подручју, сматра др Младен Бубоњић.

– У српском народу проноси се прича да смо ми битни за Русију, а то није истина. Русима су у првом кругу интереса сусједне земље, попут Украјине и Бјелорусије, па црноморске земље, па чак и неке арапске земље су испред нас. Ми смо им тек у четвртом или петом кругу интереса, као „братски народ сличне културе“, али ето, прича о браћи Русима користи нашим политичарима, а Русији не смета – каже Бубоњић и додаје да је слична ситуација са САД и западним земљама.

Хладни рат је, подсјећа он, одавно завршен, свуда осим у нашим главама.

– Једино је Тито успијевао и Истоку и Западу два пута продавати исту робу, али Тито је био можда најбољи балансеро у историји човјечанства. Тога више нема. Нити смо ми СФРЈ, нити су данашњи политичари налик Титу, нити је данашњи свијет онај из прошлог вијека, подијељен гвозденом завјесом – закључује Бубоњић.