“У тој великој и чудној борби која се у овој Босни столећима водила између две вере, а под видом вера за земљу и власт и своје сопствено схватање живота и уређење света, противници су отимали један другом не само жене, коње и оружје, него и песме.”
Тим ријечима велики српски нобеловац Иво Андрић у роману “На Дрини ћуприја” описује Босну и њене становнике. Овај роман је заједно са “Травничком хроником” и “Госпођицом” објављен прије 75 година, а друштвено-политичка ситуација је и након толико времена на нашим просторима подударна са сликом коју нам је Андрић представио.
Андрићеви ликови приказују Босну као противурјечну земљу. С подједнаком снагом и увјерљивошћу приказао је тамне и свијетле портрете Босанаца. Осликао нам је Босну смјештену у центру много већих сила које су се у њој укрштале, при чему није анализирао само нашег човјека, него је продирао и у оног са Истока и Запада казујући и о оном човјеку који стоји на раскрсници та два потпуно супротна свијета.
Поводом 75 година од објављивања величанствених Андрићевих дјела професор Филолошког факултета у Бањалуци Ранко Поповић казао је за “Глас Српске” да су ова три чувена романа, написана током Другог свјетског рата у окупираном Београду, актуелна и данас исто као и у вријеме објављивања. Он је нагласио да ће то бити и убудуће пошто романи садрже непорециве истине као одговоре на неке вјечите теме које се тичу историје овог нашег тла, али и човјека као таквог.
- Андрић је писац дубоких антрополошких проникнућа до којих не може допријети сваки читалац, али и за оне који нису у стању да дотакну “дупло дно” његових романа остаје увијек уживање у непоновљивој чаролији приповиједања. На “Дрини ћуприја” тако заиста јесте у свом првом слоју хроника једне босанске касабе у безмало четири вијека дугом трајању, али у дубинама текста то је роман о феномену жртве, можда и најбољи у свеукупној модерној европској књижевности, и роман који на убједљив умјетнички начин доноси слику корјените, свестране и трајне цивилизацијске промјене коју Европи, као велика преломница, доноси Први свјетски рат - објаснио је Поповић.
Истакао је да је слично и са “Травничком хроником” и вјечито актуелним проблемом дотицања и прожимања, али највише сукобљавања Запада и Истока на балканској вјетрометини.
- Оно што трајно веже три наречена Андрићева романа јесте чињеница да их је писао у ратно доба, кад ни тренутка није могао бити сигуран, како је то сам посвједочио, да ће жив дочекати сутрашњи дан. Зато ова дјела на суштински начин, јесу и романи о рату, мада им он није искључива тема, и зато су препуни оних граничних људских ситуација од којих и живи истински велика књижевност - испричао је Поповић.
Објаснио је да ће отуда и у “Госпођици”, као роману који се претежно бави вјечитом темом тврдичлука, надилазећи Молијера и Стерију, најупечатљивије бити сцене погрома над српским живљем у Сарајеву 1914, након Принциповог видовданског пуцња.
- Читалац који данас, а са искуством овог нашег потоњег несретног рата, узме у руке “Травничку хронику” неће моћи да превиди непорециву тачност ријечи које кажу да “нико од странаца није могао ни замислити како изгледа и докле може да иде напад скупног лудила који с времена на вријеме обузима становништво ових касаба, изгубљених и стешњених међу високим планинама”. Они који су у скорије вријеме читали роман сјетиће се да се ово односи на догађај затварања чаршије, а ако то прихватимо као велику метафору биће нам потпуно јасно да данас и овдје опет живимо неку варијанту затворене чаршије. Андрић је увијек ту да нас на то опомене, само га треба читати - поручио је Поповић.
Колико је неопходно подсјетити на важност Андрићевих романа указао је и пјесник и есејиста Гојко Божовић који је за “Глас Српске” истакао да се никада не може довољно нагласити значај три Андрићева “ратна” романа, ни за сам његов опус, ни за саму књижевност.
- У овим дјелима, нарочито у романима “На Дрини ћуприја” и “Травничка хроника”, Андрић није само исприповедао велике масе историјског времена, нити само предочио епохе турског доба Босне у никада истом и једнако снажном додиру с другим и другачијим световима, нити пак само представио неке од неупоредивих књижевних физиономија, због чије се дубине и уверљивости и чита књижевност, већ је успоставио и канонску меру великог књижевног дела на српском језику - образложио је Божовић.
Испричао је да Андрићеви “ратни” романи имају новелистичку композицију, те да настају тако што се приповједачке цјелине, које бисмо могли доживјети и читати и као осамостаљене, јединственим ауторским поступком повезују у једну.
- Сва три Андрићева “ратна” романа имају приповедачко језгро, суштински важно за успостављање слике света. У роману “На Дрини ћуприја” то језгро је сам мост око кога се одвија радња романа и драма живота неколико генерација Андрићевих јунака. Мост је место где се ти јунаци окупљају и преко кога се преламају токови историје. У роману “Травничка хроника” то језгро је сам град представљен на темељу пуног хроникалног принципа. Конзулска времена се прожимају и сударају с везирским временима, из чега проистиче и особено место Травника, нарочите судбине јунака и напетост саме хронике која сведочи о узбудљивој и изукрштаној историји - навео је Божовић.
Нагласио је да је у роману “Госпођица” то језгро људска страст, штедња и шкртост.
- Док су “На Дрини ћуприја” и “Травничка хроника”, као хронике с прецизно утврђеним местом радње, засноване на изражавању великих маса историјског времена у оквиру којих се приказују дубоко индивидуализоване драме људи и њихових страсти и намера, “Госпођица је, насупрот томе, роман који предочава, пре свега, људску страст, док се могућа историјска хроника и друштвени токови приказују на позадини те и такве страсти - закључио је Божовић.
Занимљиво је да су романи, који су касније постали ремек-дјела, писани у једном од најтежих периода за нобеловца, живјећи у биједи подстанарства и лично одабраној анонимности. Ипак, велики писац је и у томе видио нешто позитивно.
Андрић је често путовао, а једно од омиљених мјеста му је био Истанбул. О раду и путовањима је једном приликом казао “Ја сам на путовања трошио не само новац и време него и снагу живаца и маште, јер у путовања треба урачунати и дуге, углавном излишне припреме у машти и у стварности... А колико сам се у тим путовањима трошио, види се најбоље по томе што сам за време два велика рата (1914–1918. и 1941–1944), када сам био присиљен да седим на једном месту, написао готово највећи део својих радова”.
Писао у разрушеном Београду
Гојко Божовић је објаснио да су сва три Андрићева “ратна” романа објављена један за другим. Два у Београду, један у Сарајеву.
- Велики романи писани током Другог светског рата учиниће Андрића класиком. “На Дрини ћуприја” излази у Београду у марту 1945. у Београду, као и “Травничка хроника” која се појављује у августу. “Госпођица” је објављена у Сарајеву у новембру 1945. године. Андрић је негде рекао да је писао у разрушеном Београду, “у време кад не бих дао ни две паре за рођени живот” - рекао је Божовић.
