Стављам руку изнад очију да бих се заштитио од сунца које неумољиво пржи и уживао у погледу на неокласични маузолеј у којем почива царски гроф преминуо давне 1801 године.
Одушевљава ме Њемачка архитектура, пејзажна, грађанска, религијска... Од готике која додирује небо, преко комбиновања ренесансног и барокног стила на истој грађевини, до савремених облика који задржавају средњовијековну мисао.
Сакрални објекат којем се дивим доминира једним старим гробљем. Нобично врео дан ме тјера да се одвојим од предмета пажње и предах потражим у хладовини, а клупа испод стогодишњих стабала је као створена за тако нешто. Сједам, вадим цигарету и одједном почиње да дува јак вјетар. Гаси ми пламен упаљача. Први, други, трећи пут...Навлачим капуљачу, демонстративно окрећем главу и моменту као да чујем- Погледај, шта је оно тамо.
На самој периферији огромног гробља, као два изгубљена странца у милионском граду, стоје два мала, зубом времена начета крста.
Два давна рођендана и двије давне смрти.
Два имена и презимена.
Српска.
Одакле су? Ко су? Каква их је клета судбина довела и оставила им кости у туђини? Километрима далеко од родне груде, родитеља. Да ли су имали супруге, потомство? Питања хиљаду, одговор ниједан. Ни гугл није свемогућ, а ни ја немам бог зна шта да му понидим. Вихор другог свјетског рата је узео данак милионима таквих несрећних жртава. Постали су збир, статистика.
Немам ништа. Ни најмању повезницу.
У ствари имам. Немир. Усадио ми се у главу, стомак, знам да нешто морам учинити, али шта, е то не знам.
Васкрс ме је пробудио рано, већ у седам и дао ми одговор.
Поново сам ту, испред два крста.
У рукама држим двије свијеће и два у црвено обојена јајета.
Не знам да ли је у питању сугестија произведена размишљањем, али такав осјећај благостања никада нисам доживио. Као да су њихове душе годинама биле заробљене, ту, међу странцима и чекале тренутак када ће неко доћи, ослободити их и послати на вјечни починак. Немир је нестао прије него што су догоријеле свијеће, а родио се осјећај неке атипичне, исконске среће...
Падну ми често на памет, као данас рецимо....
Враћао сам се још пар пута на старо гробље, посматрао грофовски маузолеј.
А њих...
Њима нисам прилазио.
Више и нису ту...
Пише: Давор Цицовић
