Пред крај те дуге сњеговите зиме, кад су  Баба-Мартине хуке и мачије љубавне јауке већ набујали потоци полако претапили  у врбопуц,  изненада су у малу сеоску школу банули писци из читанке: Бранко Ћопић, Десанка Максимовић и Григор Витез. Право из читанке, поред изненађене и преплашене,  сеоске учитељице у његову учионицу са старом, подераном,  кљунастом картом СФРЈ. Није могао да вјерује да се то дешава. Док је  Бранко,  најдражи и плавооки дјечији  писац, са симпатичним подваљком, у ходнику нешто шаљиво разговарао са директором школе, у учионицу је прва ушла Десанка,  са повећим  шеширом и потпуно отворене пјесничке душе:

„Бранко, човече, да видиш овог цнооког дечака!“

Освртао се око себе, али су сви ђаци стајали и гледали такође у њега. Шешир је пришао баш њему...Мора да је опет држао отворена уста и избуљио своје радознале, велике, дјечачке очи, како је учитељица знала објашњавати његовим родитељима, када  је хвалила његову пажњу.  Имао је пет цантиметра краћу лијеву ногу и дјечаци  му никад нису дали да игра фудбал с њима. Тек пар пута, кад им је недостајао парни број, су га стављали на гол, али су га на пола утакмице истјеривали, јер је голман увијек крив кад тим губи...  Кад је преплашеном и постиђеном дјечаку пришао и Бранко Ћопић и помиловао га по коси, разред је заћутао... Дотад су га звали Шепо, а послије тог догађаја из четвртог основне, мало умекшано, „Ћопић“.

Ипак су у учионици избјегавали с њим да сједе.Осјећао је да је та његова велика, ишврљана, дрвена клупа, с урезом за перницу, најтужнија и најгубавија на цијелом свијету. Када би се поподне сам враћао из школе узбрдицом ка кући, са зеленом, пластичном торбом под мишком, искивљеног и хромог, велики дјечаци су га чвокали и ударали му клемпе, а мала дјеца из својих дворишта би га презриво прозивала, злобно пјевајући: „Шепо, шепо...“

У почетку се чак радовао кад сви дјечаци, скрену послије наставе, поред потока, низ врбаке, да пецају рибу и јашу коње, само да њега не задиркују. Послије му је у повријеђеној, рањеној  души било још теже, јер им је болно  завидио и осјећао се као напуштано, сакато псето,  што само он не може с њима у те најљепше, незаборавне, дјечачке авантуре.

- Зашто ме сви мрзе, Мајкице? Зашто њима смета моја нога, кад она мени не смета? Зашто људи уопште мрзе? - питао би сломљен, презрен.

- Крпеж и трпеж по свијета држи. А ко зна зашто је то опет добро - сјетно је тумачила трпељива, богуугодна  Мајкица. „Ко зна зашто нас Бог искушава? Да си најљепши, највисочији и најбољи, опет би те неко мрзио.Сви смо ми само обични, грешни људи“.

Срећа, нису се дјеца у тадашњим породицама, пуно пекмезила ни мазила. Мајке су биле задужене за редовне батине по дебљем месу,  а отац за непопустљивост и за физичку надгадњу. Сваког распуста отац му је упорно куповао обичну, жуту лопту.

Почео је,  помало од досаде, па из нервозе, лупати ту жуту  ђаволицу  о зид са горње стране куће. У почетку се по правилу одбијала тамо гдје је она хтјела и нервирала га још више... Ударао је још немилосрдније и још упорније, јаче, најјаче... Негдје у шестом, је схватио да је почео да ужива и да се све мање свађа са том округлом жутом чигром. Постепено је,  најчешће фелшава лопта,  постала послушнија. Он је онда ударао и умиривао  мекше, њежније и лијевом и десном ногом, па онда и вањском и унутрашњом страном стопала, па кољеном, грудима, главом, раменом...Сатима и сатима, данима и љетима је покушавао жонглирати. Мораш филигрански прецизно, одмјерено, ни њежно ни јако,  подметнути одређени угао стопала, кољена, рамена. Заљубио се у фудбалску игру.Укротио је своју жуту љепотицу, стекао је прво самопоуздање.

Мајка се правила да јој не смета то  дугогодишње бубање у зидове куће, али није издржала да не врисне на њега, кад је на горњем зиду куће кречом нацртао голове. Тада је добио двије по туру, али није заплакао,  нити се дерао, него је, уинат, чврсто стискао зубе и јуначки оћутао. Она се збунила и није га више никадударила. Мајке не воле ни једну ногометну боју, нити  било какве лопте и не разумију колико жуте лопте подсјећају на сунце... Никад није, ни касније, схватао како то женски и још  љепши пол не воли такву, чаробну игру и ту најважнију мушку умјетност?!

У средњој школи су га почели убацивати чешће да игра, али да не дрибла, само да додаје. Кад је отац купио телевизор, могао је у кући видјети како се лопта прима кад си окренут леђима, како се вара раменима, кад се користи привидни шут, а највише како се изненада мијења правац кретања да збуниш пратиоца. Старији рођак га је почео водити и на Кошево, кад долазе Звезда и Партизан, па је још пажљивије и посвећеније копирао очима и отворених уста, праве фудбалске финесе, уживо.  Наравно да никад није успио схватити,  ни ископирати,  како лепршаво вара и рола  Џаја, али то није, никад нико.

Средњошколци су клинџали, кракатили, бркатили и то све одједном збуњено, пребрзо и побркано.Не воли фудбал те предугачке, смотане, несигурне. „Ћопић“ је то некако лако преболио. Остао је средње висине, складно грађен, чврст, црномањаст момчић.  Нови професор фискултуре га је двапут мало пажљивије посматрао на утакмици између одјељења и сасвим изненада и њега уврстио  на списак репрезентације школе за међуградско такмичење, које овог пута организује управо њихова школа.

- Добар је овај мали Гаринча. Има нешто у њему. Лијепи му се лопта - рекао је професор пред читавим одјељењем четвртог два.

Иако нису ништа разумјели, сутрадан, неко од старијих је сазнао и донио објашњење. Гаринча је  био некад, чувени  фудбалер репрезентације  Бразила, који је имао специфичан дриблинг, увијек на једну страну, јер му је била једна нога краћа читавих шест цантиметара. Сви дјечаци из разреда су убрзо научили и пјевали легендарну поставу Бразила: Гаринча, Диди, Пеле, Вава и Загала.

 „Ћопић“ је постао „Гаринча.“

На  финалној, најстреснијој утакмици,  његова школа је побиједила са 2:1. Оба гола је дао „Гаринча.“ Био је пун самопоуздања, иако је један дебели из публике, на почетку, добацио: „Не дриблај мајмуне ћопави,“ али је деба ућутао, кад су га сви погледали попријеко. „Гаринча“ је био неухватљив, непредвидив. При сваком додиру с правом, шареном фудбалском лоптом, имао  је на лицу побједнички осмијех. Била је то игра љубави и фудбалске поезије.

На крају је сва школа хучала и скандирала, збијена у сложну, једногласну публику, око малог бетонираног игралишта:     

  „ГА-РИН-ЧА,  ГА-РИН-ЧА!“        Врискале су и дјевојке...

Не! Није он никад постао фудбалер.Радознале, бистре очи одвеле су га дубоко у науку, гдје је увијек важнији узрок од последице. Ријеч је  о  једном уваженом, универзитетском професору, који је шармантно шепао на једну страну, а његова занимљива предавања  су обожавали сви студенти. Био је то човјек који је зрачио и сабирао око себе, који је умио саслушати и разумјети млада бића...Увијек је у холу факултета око њега, као ореол, била група  љубопитљивих студената. С друге стране, студенти су говорили да их је била срамота да пред таквог човјека изађу на испит неспремни.

Многе студентице су потајно биле заљубљене у тог маркантног професора са елегантним шеширом, иако ни једна није разумјела,  како то жуте лопте имају љепоту и топлину сунца и помажу,  изгубљеној, одбаченој  души.  Некако су то, својствено женским чулима, као и Десанка, ипак  осјећале и видјеле, да има  посебног,  блиставог сјаја у неком црном оку.

Пише: Слобо Ковачевић

*Став аутора не одражава став редакције портала Катера.